ЗОРАН М. МАНДИЋ
ПИЛИЋАРИ
Пилићари нису они људи који у
свом поседу имају фарме пилића и друге перади са посебно одвојеним одељцима,
или, боксовима за узгој расних петлова. Зато их и не треба тражити у речницима
ветерине и лексиконима фармера. Они то име користе као покривач испод кога су
сакрили ралоге због којих их тако зову, називају, означавају, ословљавају...
Наслов Пилићари, који се на овај, или онај,
начин увукао у овај мој текст, који жанровски треба да следи језик мојих
препознатљивх „малих наслова“, мотивационо припада заједници изазова, које
писци, као и пролазници са „изоштреном“ перцепцијом, срећу и препознају на
улицама. У парковима и супермаркетима у којима се сваког дана организује лов на
артикле са акцијским ценама. Па ко су онда ти Пилићари?
Према тумачењу моје умне, по мајци, баба Саве –
то су пре свега лоши људи склони, како је она волела фигуративно да каже,
разним марифетлуцима. Од оних, који су започињали одређеним добро смишљеним
подметачинама, а завршавали се озбиљним фауловима свих , који би им се нашли на
путу остварења њихових сулудих идеја. Једнаставно, ти лоши људи желели су
себично за себе једнако све заслужено и незаслужено. И не само да нису разумели
разлику која је делила та два појма, већ их је и вређао сваки покушај да им се
то стави до знања, како би стали у ред иза оних са чулима, васпитањем и мером
за стрпљење, толеранцију и поштовање одређених правила и моралних вредности.
Али, изван овако наведеног теоријског контекста пилићарске незаситости и
материјалистичке алавости треба се послужити језиком приповедача. А, једна од
тих послуга могла би да гласи овако.
Био једном један у неком граду на северу неке
средњоевропске државе – човек звани Пилићар. Тај надимак је добио након што су
његови сународници уочили да је он на тезгу своје „продавнице“ ставио све с чим
га је бог даривао пре него што се радио – част, осећање за солидарност, љубав
према ближњем, радовање туђим успесима и остварењима... Након таквог уочавања -
тог Пилићара почели су да избегавају: рођаци, комшије, кумови, другови из
војске... И сви други које је на разне начине желео да купи, прода, или
препрода. Једном од својих бројних кумова загорчавао је живот ширењем разних
лажи и трачева. И ко зна, куда би све то, са својом фабулом, одјездила и
завршила се ова причица да се једнога дана нису удружили пилићареви кумови и
направили му сачекушу на пијаци где је покушао „на слепо“ да „прода“ једног од
њих. На тој истој пијаци, након што су га физички савладали, свезаног су га
извели и у седећем положају, са дрвеном таблом обешеном на његовим грудима, на
којој је писало – ПИЛИЋАР, поставили на једну тезгу. Затим је један од кумова,
у улози продавца, преко мегафона огласио почетак и цену продаје. Понуда је била
следећа: „Цена овог јадника износи онолико колико је неко спреман од присутних
купца или пијачара да плати за његову
бездушност.“ После извесног времена
појавио се један човек који је понудио један долар и то под условом да се Пилићар
ослободи како би му се доделила „титула“ градског кловна, који би потом сваког пијачног дана увесељавао пијачаре и
њихове сиромашне купце. На крају ове приче, ваља истаћи, да су са њеним исходом
сви били задовољни, па чак и пилићареви кумови који су на крају ослободили
своје кумство од једне такве пошасти*.
·
Синоним за пилићарску пошаст је реч – свраб, кога се јако тешко
ослободити, како на јави, тако и у сну.
