ЗОРАН М. МАНДИЋ
ГОЗБА РЕЧИ
Пишем
са истом оном зебњом
као и
писци пре мене
над
написаним се молим
да ме
до краја речи заводе
да ме
изнутра свежу
и не
пуштају без језика
Однекуд
глас праписца ослушкујем
лупу
док справља речи
и у
складове их натерује
А онда
тишином опчињен над
хартијом скрхан плачем
што
исто написах као и праписац
И не
померих се ни макац од дате
непроменљивости
На
гозбу речи никад не стигох
Песма
из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)
Нема коментара:
Постави коментар