ДА НИЈЕ ПОЕЗИЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДА НИЈЕ ПОЕЗИЈЕ

Да није поезије

Неке

А можда и многе

Речи бих заборавио

Велике територије света

Тако би нестале

Као онај напуштени убоги

Старац

Коме сам припалио цигарету

Да се огреје

Да га греје моје срце

Док је увлачио последњи

Дувански дим

Пре него што ће издахнути

Усред моје неугасиве туге

Јер ја више нисам могао

Ништа да му помогнем

Нити ми је он тражио

Да се сетим речи које сам

Заборавио

Сваки пут када сам престајао

Да пишем поезију

И крећем се убогом

Једносмерном улицом

Не осврћући се на

Знакове поред њеног пута

Међу које сам поставио

Камени крајпуташ са натписом

На овом месту издахнуо је

Убоги старац

Коме сам припалио цигарету

Да га огреје моје срце

МАЛИ НЕЗАОБИЛАЗНИ ДОДАТАК

На заједничком истеку децембра месеца и

целе 2018. године, пред поноћ, око 23,09 часова, као пред

свитање: када се заборављене речи саме (с)налазе -

да би се обновиле, заједно са обновом

песникове пажње наспрам знакова посејаних

поред пута! По којем непрестано ходи и тражи своје

заборављене речи.