ЗОРАН М. МАНДИЋ
МОНАХ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА
Пчела је Страјнићево хтонско
божанство у чију кошницу је он претворио своје срце да би симболички претражио
метафизички пут до дискутзивне, али, пре свега, поступне спознаје оног
литургијског клатна песме, и његове невидљиве месечеве музике, у којем све
улоге других краљевстава бивају разобличене у својим калкулабилним пословима и
рачунима.
Пчела по Страјнићу није симбол
само општег ускрснућа, него и васкрсни сигнал песме, поезије с којом њени
„врели кругови“ сна и нестварности обезбеђују имагинантно краљевство њеног
сопства ослобађајући заводљиве импулсе који долазе из главе без стања очију и
срца, који у „врелом кругу гњече гроздове сна и нестварности“. И када се
притаји пчела у Страјнићевим песмама не губи ни трунку конарне ни менталне
самосвести где мора без ичије помоћи, интуиције и посредовања извирати, тећи и
понирати, па чак и у својој невидљивости. Песма је песма кад репрезентује
своју, а не песникову, душу, када се реинкарнира у пчелињи дух и његово биће
„слатке ватре“, у културу предања високо узвишеног симбола из изгубљених књига
постања.
Ови Страјнићеви стихови су
надмоћно интелектуално и вешто самерени на превлаци песме из њеног
парадигматског извора, односно иницијације у знак и цртеж слова. То је у
извесном смислу и језичка промоција слике писма чија је поетичка комуникација
подвргнута једној врсти интелектуалне самоодбране филозофије песме како би се
прва секунда њеног бића, а потом и њен исконски артефакт у целини, одбранио од
поетичких манипулација, смишљања, намештања, царина и контрола. Страјнићеве
песме „претражују празнине настале рођењем“ објективног сазнања. Оне „са својим
шареним товарима“ беже од њега као од мртвог људског сећања истрајавајући у
заједничкој изреци да је песми најважнија песма, јер све остало је што долази и
остаје иза – варка. И нестанак вечности.
Такви начини песама деле светла
невидљивости у себи, али и по себи на „зрења“ и „незаситости заспалих
окрилићења“ времена која нећемо никада препознати. Они одазнају путеве пратећи
њима прелазак анђела некуд и некад у тишини, у кристалу самоће кроз коју се у
одежди хлорофила Бог појављује сваког трена. Такве песме личе на аутохтоне
ларве из којих је настала њихова свила.
Страјнић је монах српског
песништва.
Нема коментара:
Постави коментар