НАЈВАЖНИЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАЈВАЖНИЈЕ

(Трилер-причица о страдању Христа)

            Међу многим домаћим и страним причама, легендама и измишљотинама, о страдању ИСУСА ХРИСТА, због свог казивачког, да не кажем „револверашког“, шарма – највише ми се допала она у којој се негира да је Христ разапет на крсту. На Голготи.

                У тој сумњивој причици, која је, на волшебан начин, преживела почетке настајања Христовог мита, и надживела рецензенте и цензоре библијских текстова – помиње се неколико врабаца и један окорело алави миш. Причица је, вероватно постала вечити дужник непознатих логистичких потпора, које су је од заборава спасиле – усменим преносом „од уста до уста“. И тако редом, до оног што данас „пишемо“ и „рачунамо“ као – ДАНАС. Као савременост, која се копрца у пенушавом дигиталном мору. По некима – океану.

                Но, то је – тако, како је. Важније од тог закључка припада потреби да се читаоцу објасни – због чега је овај текст у пољу насловљавања, крштен речју – НАЈВАЖНИЈЕ. И, о каквој се то најважности – ради. Да би се то објаснило неопходно је прво испричати ту „причицу“. А, у њој „ствари“ и тврдње стоје овако.

                Исус Христ, након што је од стране Пилатових полицајаца ухапшен, мучки преболно испитиван и на брзину осуђен – одведен је у једну пустињу. У којој су, већ, раније била постављена дрвена вешала. Када је казнена експедиција стигла на место извршења казне, њени џелати су Христу прво око врата ставили омчу направљену од дебљег конопа. А, затим су га, са свезаним рукама на леђима, поставили тако, да палцем леве ноге додирује песковито тло. Након чега је казнено-џелатски караван окренуо свој „превоз“ у правцу одакле је и дошао у пустињу. Рачунајући, да ће се Христ уморити од премештања терета сопственог тела, уз помоћ палчева, с једне на другу ногу. И, све тако до тренутка када због сунца и „борбе“ за опстанак – остане и без последњег атома снаге. Дакле, до момента, када ће га сопствена тежина тела – обесити. Угушити. Убити.

                Међутим, Христ се није тек тако олако давао и предаво. Иако, у гоотово немогућој ситуацији, он је затражио помоћ од свог мозга. При чему га је безобразно ометало хорско цвркутање једног мањег долетелог јата врабаца. У великим мукама Христ је то цвркутање доживљавао као несносно врабачко радовање. Вероватно да се због тога још више напрегнуо у борби за сопствени спас. Сетио се свог великог сликарског талента, па је палцем леве ноге у песку покушао да нацрта миша. И, не само покушао, него је то тако верно и учинио да је сићушном „окорело алавом“ мишу – УДАХНУО ЖИВОТ.

                И, гле спасења. Мишић је одмах, након што је продисао, кренуо у свој „окорело алави“ обрачун са Христовом омчом. Добрано натопљеном са Христовим знојем. Веома оштрог мушког мириса, који је привукао апаетит приглупог, или, боље речено, више наивног – мишића. Мишић је тако, одмах кренуо да се пентра по Христовом знојавом и измученом телу. Све док се коначно није успузао до саме омче. На коју је одмах алаво навалио -  неуморно је гризући. Све док је није успешно прегризао. И заједно с Христом се стропоштао у песак. Испод вешала. Мишић је затим навалио да гризе коноп с којим су Христу на леђима биле свезане руке. Наравно да су његови оштри зуби прегризли и коноп на везаним Христовим рукама.

                Када се, након неког времена, Христ пробудио – мишић је већ био нестао. Негде у пустињи. За новим изазовима, храном и водом. Пробуђени Христ је, након што је, из песка, једва устао, угледао занемеле врапце. Њихова занемелост му је рекла све. О њиховом неверовању – да је један обичан мишић, телесно много мањи од њих – СПАСАО ХРИСТА.

                Искористившу врабачку занемелост Христ је тада, први и последњи пут, изговорио своју чувену клетву – ДАБОГДА У БУДУЋНОСТИ ХОДАЛИ ОНАКО КАКО СТЕ РАДОСНО ЦВРКУТАЛИ ДОК МИ ЈЕ ОМЧА БИЛА ОКО ВРАТА.

                Након изговорене клетве Христ је кренуо трагом мишића – кроз пустињу. Требало је наћи неки извор воде. У помоћ му је тако притекла киша, која је почела обилно да пада. Као да се небо отворило.

                И, на крају, да одговорим на самопостављено ауторско питање – ЗАШТО ИМЕ ПРИЧИЦЕ – „НАЈВАЖНИЈЕ“?

                Вероватно – зато, што је читава, ова моја, трилер-причица везана за ХРИСТА. За, по мени, уз Николу Теслу, најхаризматичнију личност, која је Свету дала нешто, или, оно што од никог другог није могао да добије. А, без чега би Свет - престао да постоји.

                Прочитавши ову причицу – велики Никола Тесла ми је поручио, да сам га с њом прилично насмејао. И да тако нешто ни Езоп не  би маштовитије и узбудљивије написао.

Петак, 5. јула господње 2019.