ЗОРАН М. МАНДИЋ
БОЛ
(Есеј о дељивости)
Написах недавно
У сну
А по дану сетих
се
Да бол није
дељив
Ни на парне
Ни на непарне
Бројеве
Јер
Бол је увек бол
Ма како га
тумачили и
Дефинисали
У писању овог
Есеја о
дељивости
Присетих се и
једне
Тврде изјаве
мог брата
Душана
По којој
Љуто није укус
већ
Бол
И тако сећањем
на
Сећање
Запливах међу
Таласима
Нових идеја
За ову прилику
Открићу вам
драги
Моји читаоци
Тек толико
Да је мој увек
радо
Поменути брат
Душан
Волео да каже
Нервира ме
Што међу нама
има
Увек оних
Као што си и ти
Који више воле
да играју
На мале голиће
Него на велике
голове
А они то чине
Зато што су
глупи
Слабићи
А глупи су
Зато што су
изгубили
Самопоуздање
Расипајући га
на
Неке неважности
Зато мали
Обраћајући ми
се
Рекао је
Боље је бити
Несавршен него
Савршен
Јер једном
савршен
Увек си ништа
Без повода
Да се покренеш
за
Неко ново
настајање
Узнесење
Васкрсење
Зато мали
Читај
Достојевског
И не бој се
игре на
Велике голове
Поготово
Што ћу увек
бити
Уз тебе
Као што је
Достојевски био
уз
Браћу Карамазове
Петак/5. јула/господње 2019.
Нема коментара:
Постави коментар