НА ПРАГУ СЕДАМДЕСЕТЕ ГОДИНЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НА ПРАГУ СЕДАМДЕСЕТЕ ГОДИНЕ

(Како сам постао коњ)

Можда је баш специфичан

Сваки онај божији раб

Који на прагу личне

Седамдесете године

Изговара ону чувену

Реченицу

Џаба се палите

Јер ја сам одавно

Безперспективан коњ

Који се уморио од касања

Галопирања и рзања

Коњ

Коме су у журби година

Отпале потковице

На све четири ноге

Јер му је време израњавало

Копита

А Бога ми

И главу

И гриву

И реп

И сапи

И сав онај труд који је

Попут претешког товара

Вукао на својим леђима

Чак када су га водили и на

Домаће и међународне

Изложбе коња

Када се у једном тренутку и

присетио своје

Чувене мисли да

Изложбе треба отварати

Раније него што неком

Моћнику културе

Локалне или националне

Падне на памет да их

Грубо затварају пре него што

Буду отворене

Можда би уз ову коњску мисао

Као додатак пасовало или

Пристајало упозорење

Које гласи

Никада не дозволи да те неко

Хвали

Протежира

Препоручује

Фаворизује

Због бојазни

Шта ће после тога

Остати од тебе

(Не)унакаженог

Па отуда и савет

Пази

Или треба пазити

У ком друштву наилазиш

На оне друге

Старије или млађе

Свеједно је али

Неостварене и

Интелектуално запуштене

Фаце

Зато припази како ступаш

На било који праг

Било којих година

Испред себе

Субота/20. јул/господње 2019.