ЗОРАН М. МАНДИЋ
АКТИВАТОР
Нећу ни у овом „малом наслову“
да контрадикторно кажем да ми се свиђају (да ли ипак?) неке стране речи –
туђице. Оне што њиховом употребом оповргавају овог: писца, говорника и његове
(из)говоре. Нећу то да чиним и поред учињеног грешног стављања у његов наслов
именице „активатор“, илити „туђице“, која има свој превод и свој матерњи корен
у српском језику. У недвосмисленом пишчевом залагању да се ограничи, или пак
разграничи, од навале бројних „туђица“ у
његовим рукописима, као и ова – контрадикторно. Која је у ту „малу причу“
долепршала као помагач, или, помагачица, који желе да у свим мојим рукописима
активирају ослободилачки рат од туђица, које су их окупирале. Завеле. Превариле
у сред маште. И, ето, зашто – активатор, и о њему све ово, од самог насловног
почетка овог „малог наслова“. И његове бујице.
Активатор је онај који нешто започиње – започињалац, можда и окидалац. Онај, који окида са одређеног места. И, одмах, да признам да је у језику увек најтеже са речима, али и речима тешко и најтеже са језиком и његовим строгим правилима и поставкама, која његово уређење чине озбиљним, као што је озбиљан: глас мајке, плач гладног детета, јецање болесне нејачи... С језиком и речима се не може као са: псовкама и турама у кафани. На начин да једна другу стиже из свих углова са страна које обележавају њену површину. Њену запремину. И место на коме се налази њен дом у коме живи са речима – својом децом. Истом оном која ће заплакати сваки пут када су болесна и гладна. И када не чују увек спасоносни глас мајке. Зато је матерњи језик највиши и најубедљивији израз родољубља. И љубави за поштовање себе међу другима и других у својој отаџбини. У чистоти своје неподмитљиве вере. Онако како је говорио Христ молећи да га макар саслушају и они, који чак ни себи не верују.
Активатор је онај који нешто започиње – започињалац, можда и окидалац. Онај, који окида са одређеног места. И, одмах, да признам да је у језику увек најтеже са речима, али и речима тешко и најтеже са језиком и његовим строгим правилима и поставкама, која његово уређење чине озбиљним, као што је озбиљан: глас мајке, плач гладног детета, јецање болесне нејачи... С језиком и речима се не може као са: псовкама и турама у кафани. На начин да једна другу стиже из свих углова са страна које обележавају њену површину. Њену запремину. И место на коме се налази њен дом у коме живи са речима – својом децом. Истом оном која ће заплакати сваки пут када су болесна и гладна. И када не чују увек спасоносни глас мајке. Зато је матерњи језик највиши и најубедљивији израз родољубља. И љубави за поштовање себе међу другима и других у својој отаџбини. У чистоти своје неподмитљиве вере. Онако како је говорио Христ молећи да га макар саслушају и они, који чак ни себи не верују.
Отуда и веровање да је активатор
љубав која ти не да да изневериш себе у другима и друге у себи. Која сваког
здраворазумног божијег раба брани од сулудих игара са језичким поводљивостима и
издајама.
2018.
Нема коментара:
Постави коментар