САДА МОГУ КАКО ХОЋУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

САДА МОГУ КАКО ХОЋУ

Сада могу како хоћу

иако је пут до тог циља био

дуг

стрм

вијугав и

храпав

на коме су дилеме направиле рупе

стравичније него што то могу и чине

НАТО бомбе

А то што могу излегло се

из мене изнутра где је

Бог

на неком пропланку нежно оставио

клицу својих идеја

уз помоћ којих сам написао

баш ово

Песми је најважнија песма

јер све остало је што долази и

остаје иза – варка

И нестанак вечности

Свака песма је

за себе и по себи

језичка промоција слике писма

чија је поетичка комуникација подвргнута

једној врсти интелектуалне самоодбране

филозофије песме

како би се прва секунда њеног бића а потом и

њен исконски артефакт у целини

одбранио од поетичких манипулација

смишљања

намештања

царина и

контрола

Зато у овој песми слободно изјављујем

да сам спознао кристал самоће

кроз коју се у одежди хлорофила

Бог појављује сваког трена

а што ми је помогло да научим

како и кад престати са силним (непотребним)

учењем

иако ми један од анђела стално шапуће

Учи да не би заборавио научено и

запамти да твоје песме личе на

аутохтоне ларве из којих је настала њихова

божанска свила

2018.

(Две хиљаде осамнеста година кроз  оне од пре)

КОМЕНТАР

Можда ће ова назнака у загради написана испод бројке 2018 збунити оне који на други начин читају и тумаче прочитано, па сам једино из тог разлога додао овај „коментар“, да у сваком времену, осим светлосном, ни једна година се није родила, постојала и „пословала“ самостално. Увек је она дисала, јела, пила и спавала кроз оне године од пре, које су је придржавале да не испадне из вагона измишљеног „укупног“ времена. С којим се некуд путовало/кружило. Зато се у овој песми, коју наслових – „Сада могу како хоћу“ - вратих кроз моје текстове „од пре“ да бих позајмио од њих оно с чим се они некад послужише из масе мог препостанка. А, зар то не личи на кружење воде у оном што означисмо – свемиром (васељеном, васионом, космосом, небесном сензацијом...)?