КАДА ДРУГИ ОДРЕЂУЈУ ВИСИНУ НАГРАДЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КАДА ДРУГИ ОДРЕЂУЈУ ВИСИНУ НАГРАДЕ

(Прича за музеј портрета о моћницима и немоћницима)

            Писци су, а вероватно и други ствараоци у Србији, добрано годинама били – понижавани: висинама награда, или, „фамозних хонорара“, које готово данас више нико и не исплаћује. Осим тзв. уредницима великих потрошача њихових писанија (колумни, прича, мишљења и коментара). И, управо такво стање, које је једносмерна финансијска и трговачка клизишта свакојаких издавача: великих и малих, званичних и незваничних, у смислу: ти мени текст, а ја теби ништа, - обрушила на главе јадних социјално угрожених писаца – отворило је „брисани“ простор за писање прича. Па, у том смислу ево „окидача“ за једну од њих.

                На једном скупу мудрих „вођа“ из галерије издавача (књига, новина, часописа, стрипова...), после једног од сајмова књига, претвореног у буњиште велике јавне „књижаре“, са  постављеним, па скупо продатим, допунским штандовима, око којих се,чак, уз мирис ћевапа и исецканог црног лука, певало и свирало, као на кавој свадби – између осталог одржан је и „округли сто“ о „фамозним хонорарима“. И епидемији њиховог, бизарно драматичног, неисплаћивања. Уз констатацију податка о неизбројивости изречених глупости у „забавном парку“  тог  уваженог сајма (светковине књиге) – готово да ништа ново није речено. А, што се није знало. И што већ одавно понижавајуће излаже писице – руглу, срамоти и подсмеху. У овој причи, илустрације ради, може се навести податак да се у улози „модератора“, или председавајуће фаце поменутог „округлог стола“, појавио човек, или, „сумњиво лице“ које у последње време, све више и више, говори на представљањима књига које није прочитао. И, баш он: с дубоко ироничним подсмехом, на баш не толико симпатичном лицу му, у скупоценом оделу и кожним страним ципелама, све у свему од пар хиљада евра, је водио срамни „округли сто“ о проблематици висине и динамике неисплаћивања хонорара. Док је негде около, око тог догађаја стајала, као воштане фигуре: неколицина писаца – хонорараца у поцепаним фармерицама и најјефтинијим кинеским патикама. Он, који је уз све то у једној државној издавачкој кући и уредник. И то „потекао“(!) из загушљиве тамне бирократске, да се не каже партијске, или рођачке „фиоке“ оних „писаца“, познатих као јадна шкрабала без дела. А, такви не само да воле, него и одређују судбине висине награда. Које никада нису исплаћени за рукописе који су баш они хладно наручили. И угововорили.

                Шта даље рећи и написати у овој причи о – моћницима и немоћницима.

2018.