СЛИКЕ И (НЕ)ПРИЛИКЕ (Добро јутро – МАШТО!)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЛИКЕ И (НЕ)ПРИЛИКЕ

(Добро јутро – МАШТО!)

            Не зна се, колико и када више трепере слике - прилика и неприлика.

                Гледао сам их у једном од излога моје маште како – стоје у мирном ставу. Као дриловани војници челичног канцелара Бизмарка. Без: мрдања, штипања и задиркивања на организованим слетовима (у времену мог основног и средњошколског одрастања), с којима се традиционално обележавала прослава рођендана, и култа - „врховног комаданта“ југословенских партизана.

                Прилике сам увек доживљавао, као - полушансе. А, неприлике, као – аутоголове, којима сам увек сам „кумовао“. И сам се мучио у „ходу по њиховим мукама“.

                Знао сам да је  искоришћена прилика када напишеш „добру“ песму, или, када не дозволиш да те она „ухвати“ на спавању.

                А, неприлике? Оне су за мене увек били моји директни – заједљиви противници. И, индиректни цинични непријатељи. О, њиховом неистомишљеништву никада нисам посебно размишљао, пошто сам сумњао у моћ њиховог непреврелог и недовршеног – мишљења. Нисам их мрзео, а ни мало готивио, а камо ли симпатисао, и, не дај Боже – „обожавао“. Макар, и онако необавезно, са дистанце генерацијског осећања. Савременог света и његовог емоционалног уређења.

                Гледао сам да се не сурећемо. Преко дана и ноћи – једнако. А, у тренуцима, када је то било неизбежно, вадио сам на брзину из џепа мобилни тачскрин телефон да би на њему симулирао тобожњи разговор. С неким другим. Ван непожељних познанстава и – тока ове приче.

                Због свега овде реченог и, у извесном смислу, повереног раштрканој и глупо неорганизованој читалачкој радозналости, у галерији мојих личних слика – одвојио сам једно место, као одељак, за приказе прилика и неприлика. Илити – (не)прилика. А, непостојање моје емпатије, или, саосећања према њима је доказ да – бринем о сваком детаљу мог „реалног живота на одређено време“. И да у томе не попуштам – како другима, тако, ни себи.

На ноћ музеја - половином маја господње 2019.

ТРИКОВИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТРИКОВИ

            Трикови на теренима нису као они ван њих, Које пореде са: атентаторима, плаћеним ликвидаторима и државним пучевима. И, они (трикови) подлежу својим засебним, аутентичним, поделама. Као болестима које их не могу заобићи, илити, мимоићи.

                Трикове, метафорички упоређују и са убицама, нарочито асасинатима, када са одређених места, уз помоћ снајпера, или без њих, треба склонити неке високо котиране постављенике. Као што су: лични лекари, портпароли (ПР), администратори на полиграфовима, дресери и други тренери.

                Трикови спадају у алате политике као – УМЕТНОСТИ МОГУЋЕГ. А, ти „алати“ се чувају у специјалним трезорима, брижније од чувања – ДЕВИЗНИХ И ЗЛАТНИХ РЕЗЕРВИ.

                За неупућене, да их у својим „погледима“ и „колумнама“ не би, превише субјективно, обавештавао тамо неки војни коментатор, ваља истаћи да и - ТРИКОВИ ИМАЈУ СВОЈЕ РЕЗЕРВЕ. Али, о њима се „заливено“ ћути, као о неоткривеним атентаторима и плаћеним убицама, илити – „ПУЦАЧИМА“.

                А, све ово је написано, зато што је савремени свет - ДЕЖУРНА МЕТА. У коју сви – ПУЦАЈУ. Као у – КАУБОЈСКИМ ФИЛМОВИМА. Са Џон Вејном, или без њега - СВЕЈЕДНО ЈЕ.

На прагу друге половине

маја господње 2019.

ПОСРЕДНИК

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОСРЕДНИК

                Посредник се увек појави на предлог неког интереса.

 Посредник и његов предлагач увек наступају лепо обучени – скоцкани до последњег актуелног модног детаља. При чему су данас незаобилазне љубичасте кравате. Интересџије углавном, у пољу одевних предмета и њихових комбинација, инсистирају на колористичким доминацијама текстилних „шарада“. И на њиховим нијансама. А, све то у правцу да предложене понуде - готово заслепе оне, којима се нуде услуге фамозних, а Бога ми, и маштовитих понуђача.

                На „клацкалицама“, језички и вредносних, лествица појмова именица „посредник“ восоко професионално котира, иако се данас, нарочито у помодарном делу Србије, све више за њу употребљавају заменички странизми – агент и менаџер. Али, било, како год, посредник напредује у обављању својих послова у смислу што битно помаже у остваривању замисли. Оних, који то не могу сами да изведу у духу својих, често мегаломанских, жеља. Зато су посредници најближе, попут извршитеља и нотара - скупи „играчи. Посебно у „играма без граница“, које се, нарочито, тичу прелазних рокова у фудбалу. И браковима.

                У српској традицији некада је међу посредницима веома омиљен био – проводаџија. Онај, који је нудио и спајао младе да се жене и удају. Без претходних познанстава и љубавних темпаратура.

                У извесном смислу посредника мешају са накупцем, који стално нуди туђу робу, нарочито прехрамбене производе из „ранга“ животних намирница, по повољнијим велепродајним ценама – на малопродају. Али, оно што је најбитније у поводу овог осврта на стварност, припада духу тзв. „сиве“, илити, „скривене“ трговине. И економије. По чијим „канонима“ пословања, посреднници и њихови клијенти избегавају да држави плаћај било који облик – пореза.

                Зато се у неким речницима може, за „посредника“ наћи синонимска одредница – „само у свој џеп“.

                А, свако, ко дирне у тај „џеп“ суочиће се са драстично суровом посредничко-накупачком одмаздом.

                На фудбалским и зеленим градским пијацама посредници и накупци слове за најбогатије људе у својим егзистенцијалним срединама. По неким тврдњама, на платним списаковима њихових бизниса, или, пословних каса налази се и добар број – разних државних инспектора.

                Па, како онда да држава уразуми своје „поданике“ и ту исту „рају“ приближи  веровању да само „јака“ држава може да учини њу и њих – јаким.

На самој половини маја

господње 2019.

ЈА ИМАМ СВОЈУ ПЕСМУ (О крику и његовој потреби)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈА ИМАМ СВОЈУ ПЕСМУ

(О крику и његовој потреби)

                Ја имам своју песму, као што моја песма има своју – ПОЕЗИЈУ. Мене! Своју матичну луку. У коју упловљава. И из које испловљава у: чамцима, глисерима и јахтама – МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА.

                Моја песма осмишљена је као комбинација – РАДИОНИЦЕ, ЛАБОРАТОРИЈЕ И ИНСТИТУТА у коме не раде мр и др повлашћени писци да би, само, поваздан бројали, пребројавали и разврставали – ВРСТЕ РЕЧИ.

                Ех, када би они то стварно радили, а, не заносили се својим можданим и Паркисоновим ударима. И – ОПСЕСИВНИМ ПОРЕМЕЋАЈИМА.

И, да поновим – ЕХ; КАДА БИ ОНИ ТО СТВАРНО РАДИЛИ. А – НЕ КОМПЈУТЕРИ УМЕСТО ЊИХ. Па, да онда размислим о сврси ове – ИСПОВЕСТИ. О, припадништву, имању и немању сопствене – ПЕСМЕ. О, себи и другима. О, крику – „ЈА ИМАМ СВОЈУ ПЕСМУ“. И, о – ИСКАЗИВАЊУ ЊЕГОВЕ ПОТРЕБЕ. На овај – ДРУГИ НАЧИН.

                Можда бих онда – МОГАО У „ПЕНЗИЈУ“. Пре истека – ЖИВОТНОГ РОКА НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ.

Можда – ЗАР НЕ?

Уочи наступања друге половине маја

господње 2019.

ПОСЕТА ДАНТЕУ У ПАКЛУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОСЕТА ДАНТЕУ У ПАКЛУ    

   

            Данте Алигијери не станује у паклу, већ у  истоименом роману, који је с његовим потписом, објавио београдски „Рад“  у својој „црвеној“едицији „Реч и мисао“. У којој су у „златно доба“ њеног издаваштва објављена позната и високо оцењена остварења светске и српске књижевности, а свакоме на свој начин корисна и потребна. У духу прве и свакако не - једине дигресије писца овог текста нисам могао, као тај писац, да заобиђем сопствено морање истицања податка, да је Дантеова алегорична поема ПАКАО (1 и 2) објављена 1963. године у првом колу те „црвене“ едиције, као девета књига у првих 100 одабраних дела чији су аутори: Пушкин, Шекспир, Волтер, Едгар Алан По, Анатол Франс, Џозеф Конрад, Ј. В. Гете, Џек Лондон, Његош (Горски вијенац), Лав Толстој, Проспер Мериме, Радоје Домановић (Данга), Максим Горки, Сенека, Марија Домбровска (Знаци живота)...

                И ево, после педесет година, након матурирањаа у апатинској Гимназији „Никола Тесла“, поново сам се читалачки латио Дантеовог „ПАКЛА”. И то, пре свега, са идејом да довршим, готово кафкијанске “процесе“ скоковитих читања од пре, каквим сам се у пољу задате лектире, служио и у читалачком савладавању Хомерове „Илијаде“ и“ Рата и мира“ Лава Толстоја. Без Џојса и његовог „Уликса“. Али, са „Браћом Карамазовима“ Достојевског и Андрићевом“Проклетом авлијом“.

                Пошто је Дантеов „Пакао“,  заиста надпросечно занимљива књига, као једна од најузбудљивијих метафоричких приказа фреске времена у коме је он драматично неспокојно – живео, као писац и млади надобудни заљубљени човек – усудио сам се да закуцам на врата тог његовог књижевног остварења. И, посетим га унутар те алегорије у којој је велики број речи посвећен осликавању тапета и завеса „мрака заблуда и греха“. А, све то са намером да би се „човеку срушеном у тај мрак“ пружила „сламка спаса“ на путу очишћења од наноса прашине и смога - те паклене тмине. Која се са енергијом метастазе зачепљујуће проширила на све видике унутрашњег и околног света.

                У тој „тмини“ (Пакао) Данте је лутајући изложио слику „мрака заблуда и греха“, из чијег пакла да би се спасао, морао је, како то примећује поговорач Ерос Секви, да се упозна са методама и формама испаштања „кажњених несрећника“. С тим претходно  „да се очисти од кривице (Чистилиште) и најзад, тако чист од греха и с душом праведника, да се попне у крљевство блаженства (Рај)“. И, управо с овом позајмљеном реченицом завршио бих „распакивање“ Дантеове филозофске концепције овог његовог дела: о – греху, казни, очишћењу и, у извесном смислу, опросту. При чему, треба посебно обратити пажњу, на положај опроста и изостајање извршавања казне, као доживотне робије. На месту фокусирања те пажње опет ћу прибећи посезању за једном од мојих фамозних дигресија, која се бави сложеним односом савременог, илити, постмодерног света с оним, кога познајемо као жртву средњовековног схватања места и улоге: науке , права и његових норми с којима је апсолутистички „ведрила и облачила,  инквизиција – по својим неформализованим нахођењима.

                У овој безуспешној, и нажалост јаловој, посети Дантеу у његовом „Паклу“ нисам нашао оно по шта сам дошао, па је изостало налажење покретачке мотивације и додатне инспирација – да поново прочитам непрочитане ретке његове култне књиге. Из те посете понео сам и алергијску заразу од зрачења његове несносне презаљубљености у Беатричу, од чијих сам се трагова са болним гнојним пликовима – једва очистио. И то уз великодушну помоћ Сервантесовог Дон Кихота, који ми је поклонио кутијицу мелема справљеног од: пчелињег воска, маслиновог уља, цветова маслачка и листова коприве, по рецептури веома сличној мелему „Руско чудо“.

                И на крају – ево, мог завршног дигресивног признања да сам с посетом Дантеу спасао „знаке живота“ свих  мојих будућих читања. Наравно, ако се, о томе и око тога, у тој акцији будем договорио са мојим тврдоглавим недодирљивим писањима.

На Марковдан господње 2019.

РЕАЛНО ВРЕМЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РЕАЛНО ВРЕМЕ

Реално време је као рођак Вранић са села. Чија је памет увек, за корак, испред непријатеља. И његових информационих и рачунарских система. Алата и дигиталних помагала. Реално време својим корисницима пружа нова рачунања. Нова математичка: решења, обрасце и формуле. За заштиту безбедности извора и база оптимизма. И поред доказиве чињенице по којој се – не зна ко за кога ради. И ко коме подмеће. Запањујућом иронијом интонирана питања. Као оно – како су Турци у историјском времену издржали оних пет векова у којима су Срби били под њима.

Али, као све и то је – прошло. Појавили су се Никола Тесла,  Милутин Миланковић и Јован Цвијић. Независно од постојања било какве независности: научне, политичке, уставне, демократске, религијске, царинске, или свеколике друге у реалном времену. И његовим лагумима испод плима и осека човекове свести и подсвети. Али, и њихових додирних тачака и синапси са животињама и биљкама. У реалном времену. У коме, и у чијим предзнацима, још увек нисмо научили да ослушнемо, или стрпљиво саслушамо своје непријатеље. Противнике и неистомишљенике. Јер, да смо то учинили, а важно је чинити оно што мораш – могли смо нешто научити о њима. Али, и о себи. А, Бога ми, и о реалном времену, које је постало једна опасна политичка лабораторија. У којој мућкови мућкају – будућност света, која не постоји. И то непрестано пресипајући њен мит у течном стању – из једне у другу епрувету.  

На Светог Василија Острошког господње 2019.

УЛИЦА МАТИЈЕ ГУПЦА (Прилог историји једне улице и моје породице)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УЛИЦА МАТИЈЕ ГУПЦА

(Прилог историји једне улице и моје породице)

            Улица Матије Гупца  у Апатину - годинама се тискала, са својим шваписким кућама, тик уз зидине јеврејског гробља. Поред кога је била једна њива, површине од пола јутра, коју је могао да обрађује, и с ње убира плодове, само онај колониста из српске Лике, након што је претходно пристао да одржава то јеврејско „склониште“ за мртве.

                И, тако је у историји те улице, и било: смењивали су се они, који су обрађивали ту јеврејску њиву. Сваки пут, када би се променили они други, који су одржавали јеврејско гробље.

                А, улица Матије Гупца? Она се попут стуба носача слова „Т“ уливала у његову горњу хоризонталну црту, илити водоравну покровну пречку, коју је у реалном простору чинила друга апатинска улица – Радничка.

                А, у кући на броју 3. Улице Матије Гупца, живела је од 1957. године, жена-удовица са два малолетна сина. Она је била супруга покојног партизанског мајора. Њена два сина, од којих ће један, онај млађи, ратоборнији и продорнији, потписати ову причу, из духовног корпуса његових будућих „малих наслова“, расла су тако из свог детињства – окружена мртвим Јеврејима. И, не само, са мртвим Јеврејима. Због чињенице, да се на супротном, „низводном“, или доњем крају Гупчеве улице, налазило и друго „опште“ градско гробље – на коме су, као „дођоши“, равноправно сахрањивани, поред староседелачких „нађоша“, Шваба, Мађара, Цигана и шиптарских пекара, и – пристигли лички колонисти.

                Браћа из куће са броја 3. улице Матије Гупца, чији се родитељи нису у њој настанили са „пасошима“ досељених колонистиа , били су одлични ученици. Њих двојица су рођена на два географски различита краја Србије. Један, на њеном северу, у бачком Бечеју, а други доле на југу у Владичином Хану Боре Станковића и његове Коштане.

                Старији брат, познат по својим прелепим плавим очима, био је одличан математичар.Врстан интелектууалац. И, веома талентован фудбалер за „послове“ у покривању и креирању рада тимске „одбране“. Временом Гупчева улица постала је позната по њима. Илити, што би прецизан приповедач нагласио – по тој браћи.

                А, када је млађи брат почео да пише и објављује своје песме и приче у неслућено великом броју периодичких наслова (књижевних часописа и сличних других гласила) – градски поштари су почели да мрзе кућу на броју 3. Гупчеве улице.

                Та мржња се код њих родила, због пристизања, готово свакодневно, великог броја пошиљки (писама, књига, часописа и новина) на исту адресу. А, адресирана на млађег брата, који је у свету књижевности постојао све познатији. С тим, што би његова бака Сава тој констатацији додала и свој закључак – и све признатији. И, да се не заборави податак о природи поштарске мржње - адресе на кућном броју 3. Гупчеве улице. Та мржња је иницирана карактером времена, у коме су поштари, без бицикала и моторцикала, морали сваког дана пешке да достављају приспеле пошиљке за млађег брата на кућном броју 3. И, то у Гупчевој улици, која је била од зграде градске поште прилично удаљена. Док поштари, тада, често, и по више недеља и месеци, нису морали да „ходају по сличним мукама“ достављајући поштанске пошиљке у другим улицама. Јер, их једоставно није било. Нити су (при)стизале.

                И, као што то увек бива, у хуку пролазности, време је брзо отицало за браћу из куће на броју 3. После завршене локалне основне школе и гимназије – браћа су се по „наредбодавној“ вољи њихове брижне мајке, отиснула у покрајинску престоницу на даље високо школовање.

                Занимљиво је, да за све то време и прилично после њега, комунистички политички прваци, нису дирали име Матије Губца. Које је припадало вођи једне балканске сељачке буне. Оно је трајало, нешто слично, као и јеврејско гробље на почетку улице, које је то ме носило.

                Временом се, након одласка старијег брата, на неко службено, или туристичко „путовање“, појавила иницијатива да се име Гупчеве улице промени преименовањем у улицу -  Синови партизанског мајора. Верујем, да се тој промени не би противио ни – Матија Губац, као претходни улични именилац. А, мислим да своје противљење не би изразли ни преостали живи Јевреји. Као, ни мртви са „горњег“ јеврејског и „доњег“ општег градског – гробља.

                Али – чему све то, упитао се, у овој причи, млађи син партизанског мајора. И млађи брат његовог старијег сина.

Упитао се, јер је знао да имена не могу да промене историју, а још мање будућност, која се обично угаси, пре него што би стигла на време, да јој се неко обрадује. Као и имена мртвих Јевреја. И колониста пристиглих 1945-46 године са простора српске Лике, по наређењу „врховног комаданта“ партизанског мајора. Који се прерано, на Светог Николу господње 1957, придружио на небу – умрлима, пре њега:  Јеврејима, колонистима из Лике, илити, „нађошима“, „дођошима“ и „прођошима“.

На Светог Василија Острошког господње 2019.