РЕАЛНО ВРЕМЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РЕАЛНО ВРЕМЕ

Реално време је као рођак Вранић са села. Чија је памет увек, за корак, испред непријатеља. И његових информационих и рачунарских система. Алата и дигиталних помагала. Реално време својим корисницима пружа нова рачунања. Нова математичка: решења, обрасце и формуле. За заштиту безбедности извора и база оптимизма. И поред доказиве чињенице по којој се – не зна ко за кога ради. И ко коме подмеће. Запањујућом иронијом интонирана питања. Као оно – како су Турци у историјском времену издржали оних пет векова у којима су Срби били под њима.

Али, као све и то је – прошло. Појавили су се Никола Тесла,  Милутин Миланковић и Јован Цвијић. Независно од постојања било какве независности: научне, политичке, уставне, демократске, религијске, царинске, или свеколике друге у реалном времену. И његовим лагумима испод плима и осека човекове свести и подсвети. Али, и њихових додирних тачака и синапси са животињама и биљкама. У реалном времену. У коме, и у чијим предзнацима, још увек нисмо научили да ослушнемо, или стрпљиво саслушамо своје непријатеље. Противнике и неистомишљенике. Јер, да смо то учинили, а важно је чинити оно што мораш – могли смо нешто научити о њима. Али, и о себи. А, Бога ми, и о реалном времену, које је постало једна опасна политичка лабораторија. У којој мућкови мућкају – будућност света, која не постоји. И то непрестано пресипајући њен мит у течном стању – из једне у другу епрувету.  

На Светог Василија Острошког господње 2019.