ЗОРАН М.
МАНДИЋ
ЈА ИМАМ СВОЈУ
ПЕСМУ
(О крику и његовој потреби)
Ја
имам своју песму, као што моја песма има своју – ПОЕЗИЈУ. Мене! Своју матичну
луку. У коју упловљава. И из које испловљава у: чамцима, глисерима и јахтама – МАТЕРЊЕГ
ЈЕЗИКА.
Моја
песма осмишљена је као комбинација – РАДИОНИЦЕ, ЛАБОРАТОРИЈЕ И ИНСТИТУТА у коме
не раде мр и др повлашћени писци да би, само, поваздан бројали, пребројавали и
разврставали – ВРСТЕ РЕЧИ.
Ех,
када би они то стварно радили, а, не заносили се својим можданим и Паркисоновим
ударима. И – ОПСЕСИВНИМ ПОРЕМЕЋАЈИМА.
И, да поновим – ЕХ; КАДА БИ ОНИ ТО СТВАРНО РАДИЛИ. А – НЕ КОМПЈУТЕРИ
УМЕСТО ЊИХ. Па, да онда размислим о сврси ове – ИСПОВЕСТИ. О, припадништву,
имању и немању сопствене – ПЕСМЕ. О, себи и другима. О, крику – „ЈА ИМАМ СВОЈУ
ПЕСМУ“. И, о – ИСКАЗИВАЊУ ЊЕГОВЕ ПОТРЕБЕ. На овај – ДРУГИ НАЧИН.
Можда
бих онда – МОГАО У „ПЕНЗИЈУ“. Пре истека – ЖИВОТНОГ РОКА НА ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ.
Можда – ЗАР НЕ?
Уочи наступања друге половине маја
господње 2019.
Нема коментара:
Постави коментар