ЗОРАН М. МАНДИЋ
СЛИКЕ И (НЕ)ПРИЛИКЕ
(Добро јутро – МАШТО!)
Не зна се, колико и када више
трепере слике - прилика и неприлика.
Гледао сам их у једном од излога
моје маште како – стоје у мирном ставу. Као дриловани војници челичног канцелара
Бизмарка. Без: мрдања, штипања и задиркивања на организованим слетовима (у
времену мог основног и средњошколског одрастања), с којима се традиционално
обележавала прослава рођендана, и култа - „врховног комаданта“ југословенских
партизана.
Прилике сам увек доживљавао, као
- полушансе. А, неприлике, као – аутоголове, којима сам увек сам „кумовао“. И
сам се мучио у „ходу по њиховим мукама“.
Знао сам да је искоришћена прилика када напишеш „добру“
песму, или, када не дозволиш да те она „ухвати“ на спавању.
А, неприлике? Оне су за мене
увек били моји директни – заједљиви противници. И, индиректни цинични непријатељи.
О, њиховом неистомишљеништву никада нисам посебно размишљао, пошто сам сумњао у
моћ њиховог непреврелог и недовршеног – мишљења. Нисам их мрзео, а ни мало
готивио, а камо ли симпатисао, и, не дај Боже – „обожавао“. Макар, и онако
необавезно, са дистанце генерацијског осећања. Савременог света и његовог
емоционалног уређења.
Гледао сам да се не сурећемо.
Преко дана и ноћи – једнако. А, у тренуцима, када је то било неизбежно, вадио
сам на брзину из џепа мобилни тачскрин телефон да би на њему симулирао тобожњи
разговор. С неким другим. Ван непожељних познанстава и – тока ове приче.
Због свега овде реченог и, у
извесном смислу, повереног раштрканој и глупо неорганизованој читалачкој
радозналости, у галерији мојих личних слика – одвојио сам једно место, као
одељак, за приказе прилика и неприлика. Илити – (не)прилика. А, непостојање
моје емпатије, или, саосећања према њима је доказ да – бринем о сваком детаљу
мог „реалног живота на одређено време“. И да у томе не попуштам – како другима,
тако, ни себи.
На ноћ
музеја - половином маја господње 2019.
Нема коментара:
Постави коментар