ПОСЕТА ДАНТЕУ У ПАКЛУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОСЕТА ДАНТЕУ У ПАКЛУ    

   

            Данте Алигијери не станује у паклу, већ у  истоименом роману, који је с његовим потписом, објавио београдски „Рад“  у својој „црвеној“едицији „Реч и мисао“. У којој су у „златно доба“ њеног издаваштва објављена позната и високо оцењена остварења светске и српске књижевности, а свакоме на свој начин корисна и потребна. У духу прве и свакако не - једине дигресије писца овог текста нисам могао, као тај писац, да заобиђем сопствено морање истицања податка, да је Дантеова алегорична поема ПАКАО (1 и 2) објављена 1963. године у првом колу те „црвене“ едиције, као девета књига у првих 100 одабраних дела чији су аутори: Пушкин, Шекспир, Волтер, Едгар Алан По, Анатол Франс, Џозеф Конрад, Ј. В. Гете, Џек Лондон, Његош (Горски вијенац), Лав Толстој, Проспер Мериме, Радоје Домановић (Данга), Максим Горки, Сенека, Марија Домбровска (Знаци живота)...

                И ево, после педесет година, након матурирањаа у апатинској Гимназији „Никола Тесла“, поново сам се читалачки латио Дантеовог „ПАКЛА”. И то, пре свега, са идејом да довршим, готово кафкијанске “процесе“ скоковитих читања од пре, каквим сам се у пољу задате лектире, служио и у читалачком савладавању Хомерове „Илијаде“ и“ Рата и мира“ Лава Толстоја. Без Џојса и његовог „Уликса“. Али, са „Браћом Карамазовима“ Достојевског и Андрићевом“Проклетом авлијом“.

                Пошто је Дантеов „Пакао“,  заиста надпросечно занимљива књига, као једна од најузбудљивијих метафоричких приказа фреске времена у коме је он драматично неспокојно – живео, као писац и млади надобудни заљубљени човек – усудио сам се да закуцам на врата тог његовог књижевног остварења. И, посетим га унутар те алегорије у којој је велики број речи посвећен осликавању тапета и завеса „мрака заблуда и греха“. А, све то са намером да би се „човеку срушеном у тај мрак“ пружила „сламка спаса“ на путу очишћења од наноса прашине и смога - те паклене тмине. Која се са енергијом метастазе зачепљујуће проширила на све видике унутрашњег и околног света.

                У тој „тмини“ (Пакао) Данте је лутајући изложио слику „мрака заблуда и греха“, из чијег пакла да би се спасао, морао је, како то примећује поговорач Ерос Секви, да се упозна са методама и формама испаштања „кажњених несрећника“. С тим претходно  „да се очисти од кривице (Чистилиште) и најзад, тако чист од греха и с душом праведника, да се попне у крљевство блаженства (Рај)“. И, управо с овом позајмљеном реченицом завршио бих „распакивање“ Дантеове филозофске концепције овог његовог дела: о – греху, казни, очишћењу и, у извесном смислу, опросту. При чему, треба посебно обратити пажњу, на положај опроста и изостајање извршавања казне, као доживотне робије. На месту фокусирања те пажње опет ћу прибећи посезању за једном од мојих фамозних дигресија, која се бави сложеним односом савременог, илити, постмодерног света с оним, кога познајемо као жртву средњовековног схватања места и улоге: науке , права и његових норми с којима је апсолутистички „ведрила и облачила,  инквизиција – по својим неформализованим нахођењима.

                У овој безуспешној, и нажалост јаловој, посети Дантеу у његовом „Паклу“ нисам нашао оно по шта сам дошао, па је изостало налажење покретачке мотивације и додатне инспирација – да поново прочитам непрочитане ретке његове култне књиге. Из те посете понео сам и алергијску заразу од зрачења његове несносне презаљубљености у Беатричу, од чијих сам се трагова са болним гнојним пликовима – једва очистио. И то уз великодушну помоћ Сервантесовог Дон Кихота, који ми је поклонио кутијицу мелема справљеног од: пчелињег воска, маслиновог уља, цветова маслачка и листова коприве, по рецептури веома сличној мелему „Руско чудо“.

                И на крају – ево, мог завршног дигресивног признања да сам с посетом Дантеу спасао „знаке живота“ свих  мојих будућих читања. Наравно, ако се, о томе и око тога, у тој акцији будем договорио са мојим тврдоглавим недодирљивим писањима.

На Марковдан господње 2019.