ПОСЛЕ ДЕСЕТ ГОДИНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОСЛЕ ДЕСЕТ ГОДИНА (2007 - 2017)

Мом брату Душану Мандићу (Бечеј, 28. 07. 1948. - Апатин, 21. 11.2007.)

                Не знам шта да напишем после десет година откако  си се искрао. Откако те још увек чекам да се јавиш, да ме назовеш. Не знам ни како се пише о важном у недостајању, ни како се дописује, па макар  само црном бојом, портрет празнине који сам сачино након четири године од твог одласка. Велико је то незнање. И не само у протицању времена, које се и тако, као малтер, осипа, са имагинарних фасада, само по себи. Али у овом тексту најмање речи треба да буде о времену. Као категорији и његовом рачуну у сабирању и бележењу. О језику његовог немоћног оквира да нас убеди о постојању смисла. О граници с које се вечно гледа испред и иза. Као у оном филму о тренутку престанка лета, метком или клетвом погођених, белоглавих орлова. Ово није ни „мали есеј“ о белоглавим орловима. Ово је нешто сасвим засебно. Засебност с којом те, сваким тренутком сећања, одликујем, као орденом, који никада, ни једно време, ни један простор, ни један белоглави орао, неће угледати на свом реверу. Замолио бих те да ми не узвраћаш причом о мом емоционалном претеривању. Да ме не критикујеш у мојим „малим насловима“, који су ти годили, као каква, духовна масажа на, рецимо, месту убода осе, на сваком месту с ког си се удаљавао због патетичних слаткоречивости других. Због неискрености оних који, као саветници Јуде, више ни сами себе не цене. Нису хтеле да те, те отрцане креатуре, бирају за непоколебљивог часног бирача, да их не би, по том, похапсио. Онако јадне и огрезле у греховима до гуше. И да их не би тако морално незреле и извитоперене срушио на поправном испиту зрелости. И упутио у домове старих и народне кухиње да гуле кромпир, цепају дрва и перу подове.

                Хвала ти што си био. Хвала ти на оригиналности с којом си увек бранио и одбранио своју реченицу, критичку  причу и свој надасве оригиналан аутономан став. Хвала ти што си попут врхунског сликара обоијо својим умним бојама моје детињство, а нарочито гимназијске дане. И што си био онај метафорички брод "ледоломац" и за ког сам безбрижно ходао и на најзамрзнутијим рекама живота, грабећи тако у будућност. И што још увек јеси чак и за оне који су у великој паници од страха да ћеш се вратити. Хвала ти што си и данас, после десет година, ту.