25. новембар 2017.

ИЗЛОГ


                                      Слика Петра Лубарде - Плави излог (1930)


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗЛОГ

(О чежњи за теоријом Николе Тесле о „магнетном пољу“ излога)

            Са друге стране стакленог зида излога је ставрност, нарочито у машти, због које посматрачу личи на илузију. На нешто недохвативо и неоствариво. На сан, који заједно са тим посматрачем, дрхти, као листак на ветру, како је то записано у једној од Шантићевих лирских песничких слика.
                Као дете одлазио сам пред излог једне варошке, илити, локалне, посластичарнице, коју је држао један Цинцарин из македонске Горње Бјелице, да бих дуго пред њим чезнуо за колачима, посебно тулумбама и баклавама, који су били изложени иза „стакленог зида“. Једном приликом мајка ме је, са старијим братом, одвела у ту посластичарницу и наручила нам по две тулумбе и по две баклаве. Али, већ, после првог залогаја, осетио сам отпор према тим преслатким колачима са: медом, лимуном, млевеним орасима и са много белог шећера, јер нису могли да се мере, по ничему, по укусу и сласти, са кремпитама или принцез крофнама наше мајке, или са штрудлама, које је правила са маком, вишњама и јабукама.

                Тада сам ваљда схватио, и у „бележницу“ своје детиње главе умеморисао, карактер појма чежње, коју излог буди у својим посматрачима. Схватио сам колико излог вара жељу и чежњу за поседовањем амбивалентне стварности иза тог свог „стакленог зида“, како би то у својим теоријским закључцима истакли поједини филозофи. Али, и без тих филозофских закључака остао ми је онај необрисиви осећај чежње, коју и данас препознајем у себи када се нађем пред неким излогом са чије унутрашње стране дистонирају понуде разноразних предмета и роба. Одрастајући, почео сам да уочавам да се излози све чешће појављују у мојој свести и мојим „унутрашњим“ очима, па сам тако у једној мојој песми, од које сам запамтио само наслов – Излог, већ као средњошколац, почео да промишљам судбину појаве појма излога, као извора чежње, како са уочавањем, тако и за поседовањем „нестварне“ стварности. И, коначно схватио, пред излогом, или не пред њим, да његову чудесност генерише одређено „магнетно поље“, које се нажалост не спомиње у физици, нити се нешто озбиљније том материјом у својим научним погледима бавио и чудесни Никола Тесла. Али, не могу, да у овом „малом наслову“, не признам, да бих много тога дао да сам макар само пола сата у некој посластичарници, уз штрудле моје мајке са маком или вишњама, провео са Николом Теслом, слушајући како то он објашњава „магнетно поље“ излога. Можда би ми, баш он, у некој дигресији, изнетој (учињеној)  упоредо са својим теоријским излагањем, рекао – да свака књига, која може, или не мора, да се чита, има свој имагинарни излог. И онај његов стаклени параван, који стварност дели од њене нестварности и не да им да се хемијски помешају као уље и вода. Као поезија и проза, илити, као штрудле моје мајке са тулумбама и баклавама оног Цинцарина с почетка овог текста.

Нема коментара:

Постави коментар