АПОКАЛИПТИЧКИ ОДЈЕК ТВОЈЕ - МОЈЕ, МОЈЕ, МОЈЕ...

ЗОРАН М. МАНДИЋ

АПОКАЛИПТИЧКИ ОДЈЕК ТВОЈЕ - МОЈЕ, МОЈЕ, МОЈЕ...

(Светозар Савковић: КОВАЧИЦА РЕКА, Бистрица, Нови Сад, 2017)

            У тематски густо конципираној песничкој књизи „Ковачица река“,са шестдесет песама распоређених, а самим тим и подељених, у седам засебних циклусних целина :1) Обичним људима, пчелама и мравима, 2) Куда иде овај свет и шта чине људи, 3) Уз природу живота, 4) Посвете, 5) Циклус збиље и снови, 6) Родовски циклус (2007-2017) – Трагом земље и 7) Разумевања, њен аутор Светозар Савковић (1955), покушао је да на њеном „терену“, пре свега „терену“ бивствујуће сумње, великих контраверзи, контрадикција и парадокса савременог света и његове дигиталне епохе, искористи своју умну енергију, знање и досадашња списатељска (песничка и прозна) искуства стављајући их у службу преиспитивања „природе живота“ и егзистенције бројних питања „узнесених грехом људским“, а у „заметнутој кавги“, како он то сугестивно сликовитим описима осветљава у крилу „растрганости у пакости“ актера те исте природе живота: „Ношени гордошћу својом и туђом /Кроз истакнута питања/Шта беше успех,шта пад?“. Реч је о покушају да се расветле извори „заразе“, која је слику света људи, пчела и мрава учинила тамном и све неподобнијом за равноправан приступ благодетима тог света и његовим божијим добарима, како материјалним и духовним, тако и сазнајним у процесу освајања „неких ствари“, онако како их језиком ироније објашњава аутор у истоименој песми с којом и отвара здање књиге: „Неке ствари /Нећу да ти причам /Јер ти не знаш/ Како оне стоје! /Неке ствари /Нећу да ти кажем /Одувек су /Биле само моје! Зато нека /У мени постоје./Засигуно, И ти имаш нешто /Да ја не знам /Што је само твоје./“. А, те „неке ствари“ су синоним(и) за заразу која је на васцелој планети поделила људе између та два најграничнија чворишта деобе, на оно „само моје“ и на оно „само твоје“. О ћуди те поделе, или деобе, како о том феномену веома надахнуто у свом истоименом роману пише Добрица Ћосић, Светозар Савковић пева у свом првом циклусу насловљеном синтагмом посветног каракатера „Обичним људима, пчелама и мравима“, при чему се метафорички битно ослања на немушти говор пљускања и пенушања воде Ковачице, реке његовог детињства, а с којом се у исто тако немуштом дијалогу језички напиње, не толико да одгонетне, колико сав у настојању да дочара слику „чистилишта“ судбине свог народа, осликане бојама трагова бурне и неретко сурове прошлости, поткрепљене са нијансама тих истих боја понаособ у траговима векова и заносом питања о томе: „Шта је успех, а шта пад?“.

                У анализи ове песмозбирке, физички стиховно размештене на скоро сто страна, колико и броји са текстовима рецензената, а што по тако оствареном броју страна обично одговара остварењу идеала формата песничке књиге, мора се истаћи да је њен аутор посезао за разним облицима начина, форми и операција откривања и преоткривања наратива одређених појава, и њихових одбрана, у којима је драматику њиховог „унутрашњег рада“ дефинисао као опипавање сопственог пулса у мерењу могућности и вештине сопствених процена и закључака, као што је овај из песме „Откривање-преоткривање“, а који гласи: „А, живот пре и /Иза остављамо /Уоквиреним /По сопственом неухвату / Какав је открићем захваћен. /“. И, управо исказ овог закључка нас наводи на промишљање питања, које у истој песми следи: „Ко је савршенији /Изнад или испод /Иза или испред?“. Да ли је савршенство „само ту где јесмо“, док се „забављамо собом“, као волшебним „открићем“ и „градимо и преправљамо недограђени свет по својој вољи“? – питање је, које „тајну књигу“ или „књигу тајни“ Савковићеве поезије не фокусира само на њен наслов, да би те тајне разоткривали и одгонетнули. Следно или неследно време Савковићеве поезије доима се и као захукталост постмодернистичке аванутуре савремене светске поезије која је изложена разним „жанровским“ и да се нашалимо „државним“, и не дај Боже, „срчаним“и „можданим ударима“, и то у смислу што је савремена поезија, обично под тим „ударима“, запетљана и замршена између питања – „шта је твоје, а шта моје“ у њој. А, такво питање се обично, како то и сам Савковић наводи у песми „Следно време“, веома „злокобно надиграва /у људима изнад свега /и у свему разиграном/, док „светом влада људска стега“, додао бих и завист, љубомора и погубност примитивизма и незнања, када „сви људи у безличју /више-мање празно вичу /, а „екстремне се силе гоје / у (апокалиптичком) одјеку твоје-моје, моје-твоје. Али, шта је – ту је, како год мислио песник, или то чинили обични људи, па и читаоци, јер „време тече, сви журимо, ни мисао да се срекне“.

                За крај желим да приметим да песници још увек воле да читају: Иву Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића,Србу Игњатовића, Мирослава Јосића Вишњића,Душана Стојковића, Умберта Ека,Ралета Нишавића, или Николу Страјнића, од којих неке Светозар Савковић директно спомиње и цитира у својим песмама, па су писци можда и због тога „једно недељиво књижевно биће, које залази у свом осипању“, док се „свет у својој природи и лепоти датости упорно суновраћа и стрмоглављује“. Светозар Савковић је заиста упорно, на интелектуално- филозофским таласима, покушао да у овој стихозбирци да одговоре на многа питања, као она о „Бекетовој тишини, Тајни која се ћути, или Овидијском исказу пута и цвасти.“. Али, мора се признати да у поезији, као у другим жанровским опредељењима, нема „добрих“ одговора без „добрих“ питања. А, река Ковачица је сведок, колико је њен песник Светозар Савковић добро питао и добро одговарао у свом „умном певању“, као што то чине и тако певају праве поете, а не њихови изотопи.