PEVANJE ILI UZALUDNO MIŠLJENJE

ZORAN M. MANDIĆ

PEVANJE ILI UZALUDNO MIŠLJENJE

(Boško Tomašević: CELAN ETUDES I DRUGE PESME, Krovovi, Sremski Karlovci, 1991.) 

                Kako će se čitati pesme dr Boška Tomaševića (1947, Bečej) uz: Mihajla Pantića, Želidraga Nikčevića i Vase Pavkovića, najprisutnijeg savremenog književnog kritičara, u vremenu naraslog poetičkog višeglasja i sklonosti međusobnog razlikovanja po svaku cenu, bez obzira na uslove uspostavljanja mogućih konvencija i suzbijanja nekritičkih modela kroz ostvarenje suverenosti jedne, koliko-toliko, važeće narativne strategije – pitanje je čiji odgovor treba nalaziti naspram semioloških istraživanja znaka ili Deridine filozofije pisanja uz nužno povezivanje istog filozofskog korpusa tzv. razlike sa učenjem: Hajdegera, Helderlina ili Rene Šara, koje je poezija dr Boška Tomaševića pozvala u pomoć u njegovoj ranijoj zbirci pod naslovom Čuvar vremena (Sfairos, Beograd, 1990.). Sigurno da u odgonetanju odogovora na tako postavljeno pitanje iziskuje mnogo strpljenja i rvanja sa neophodnim filozofskim znanjima koja je pesnik dr Boško Tomašević inkorporirao u svoju „ontologiju pesništva“ izlažući se tako riziku da ostane poetički zamršen, ali i mogućnosti da svoja iskustva „bitka i pevanja“ situira u obliku filozofske pesme koja „odgađa biće“  i pretvara se u „slovo bestvarno do tamnog ogledala pisma“.

                U knjizi Celan estudes i druge pesme Tomašević je zaljubljenički uz pomoć rumunskog pesnika Paula Celana (1920-1970), nadrealističkog kolosa kolorita rumunske lirike, tj. služeći se njegovim lirskim etidama – pokušao osmisliti neprolaznost peva sa svim što u strelnoj praznini, kako on to zaključuje, nalazi prostor za gradnju i otvara put prema biću; od ožiljka do pesmopropusnog jezika. U poseti Celanu, na putu kroz Černovice „da bi opsenarski bacio rešetku jezika na kristal daha“ Tomašević ustanovljava da postoje odlomci tumačenja koji te smatraju nenastanjivim zato što si sa svim mislima izašao izvan sveta, jer se oko sklopilo i jezik se uputio stazom bića odakle je sve krenulo ka svakoj reči, ka svakom znanju. To njegovo naginjanje nad početak nalikuje kako spoljašnosti, tako i unutrašnjosti smisla življenja i pisanja zaodenutog u uobraženu auru nekakve egzaktne filozofičnosti.

                Sudrarajući se u tmini sa kajdankom Celanovih pesama u prozi, kazavši mu šta znaju, a ne da sanjaju, Tomašević je poput Kjeregora potegao i pitanje o Gospodu metafizički težeći za osećanjem njegovog privida i nevidljivosti „dorastao imenu koje se kreće s letom čist i tanan s drugim nebom gotovo živeći“. U ponorima i na visovima promišljanja pesničke i životne privremenosti, Tomašević je u model svog pisanja utisnuo i „raspravu“ o rečima koju izjednačava sa dušom i njenim nastojanjem da napuni rog stiha na oba pola, svoju dvojnost po naličju Boga i svoje čekanje. Začuđuju obrti kojima Tomašević pritiska ranjeno zadovoljstvo nepisanja ili svetlost protivbića. Preterivanja s mogućnostima da Bog ispeva Celana jesu i kraj pesničke priče dr Boška Tomaševića o Celanu i stilskom vežbanju na u krug izdanja nekog ko čita i misli o: Celanu, Deridi, Blanšu i Helderlinu. Knjiga se, inače, završava kontraverznim Šarovim pismom Heraklitu koje kontekstualizuje sasvim oprečnu filozofsku predstavu mišljenja u prilog tzv. nužnosti pisanja.

                Napredujući prema riziku dr Boško Tomašević je objavio i svoju prvu ovogodišnju knjigu pesama Video žiška problematizujući njome do kraja izvesnost sna i predmeta, logosa i tanatosa, a sve to za račun produbljivanja pesme o približavanju žiška njegovoj strelnoj svetlosti. U ovoj knjizi Derida je izvršio presudan uticaj na Tomaševićevo poimanje fonocentrizma, „preobraženja i milosrđa“ pojmova pisma, traga i teksta. Uz mnoštvo metaforičkih „trikova“ o suverenosti protokola čitanja na iskustvima: Trakla, Rusoa, Borhesa (Stižem k svom središtu, svojoj algebri i svojoj odgonetki, svom ogledalu), Paunda ili Notropa Fraja – Tomaševć je kroz recepciju njiovih umetničkih i filozofskih postulata, pristupio globalnoj izmeni pesničkog horizonta, ali uz dosadnu prisilu ponavljanja uzusa savremene filozofije kao najopštijih mesta postmodernističke književnosti.

                Da li je uspeo, i u čemu, takođe je pitanje koje valja postavljati uz poeziju dr Boška Tomaševića, koja je blokirana čitavim nizovima nepodobnim za obično razumevanje, pa traži kvalifikovanog čitaoca usredsređene percepcije filozofskog diskursa i semantičke strukturacije teksta. Uklapanje oprečnih filozofskih fragmenata daju Tomaševićevoj filozofskoj poeziji i komplikovanu težinu prepoznavanja, propitivanja i prisećanja.

Ovaj tekst je objavljen u dvobroju 397-398 /mart-april 1992. godine časopisa POLJA (Novi Sad).