ТАМНА СТРАНА СВЕТА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТАМНА СТРАНА СВЕТА

                Тама страна света је као она непозната постојбина, испод: египатских пирамида, београдског Калемегдана, Сибира и Кавказа у Светој Русији, у којој тајне оргијају са нашим страховима. Са њиховом великом жељом да у нама униште сваку клицу и облик оптимизма. Да нас у свему разувере, зауставе рад наших чула и доведу до саме ивице нуле. Претварајући нас тако, како би рекао Сигмунд Фројд, у безосећајне и неконфликтне цветове.

                На тамној страни света човек иако гледа – не види оно што се дешава, што пупи и пропада, што као камелон мења боју да не би изгубио главу  некој сачекуши.

                На тамној страни света у граничном појасу карауле Кошаре, одиграла се, дуго скривалачки „гурана под тепих“, битка, између 9. априла и 10. јуна 1999. године, за време НАТО бомбардовања СР Југославије, између припадника војске Југославије и тзв. ослободилачке војске Косова, подржане од стране регуларне армије Албаније и НАТО авијације. И, као што је назначено у тексту, битка, илити, рат до истребљења, водио се на граничном прелазу Раша Кошарес. Апокалиптични циљ албанске стране је била копнена инвазија српске Покрајине Косово и Метохија, а посебно заузимање већег дела Метохије. После тешких борби припадници Војске Југославије, иако неколико пута малобројнији, успели су да поразе нападача и спрече његов упад на Косово и Метохију. У тамности те убилачке операције, пажљиво креиране у кабинетима војних штабова светских моћника и цртача мапа нове поделе света, а све против и, нажалост, на штету Србије, страдало је много српских синова, који су се храбро одупрли албанским терористима.

                На тамној страни света остаће упамћена и ова битка, која је постала  сведок монстроузног сакаћења здравог људског ума, улазећи тако у анале битака, као што су све оне, које су се одиграле на територији неосвојиве Свете Русије, а у којима су, поменимо, тобожњи освајачи, Наполеон и Хитлер, потучени до ногу. И заувек избачени из колосека остварења мегаломанских апетита. Да ли онда има смисла да тако тамна страна света постоји?

                Зато је тамност, као слика и оцена, свега што човек сумануто чини, само тужни симбол монстроузне нељудскости с којом су свирепе убице увек ирационално полагале право на узимање туђих живота. И сатирање туђих суверених држава. А, изгледа да је некада, као и данас, на делу била драматично пулсирајућа истина – ab assuetis non fit pasio, односно да човека не узбуђује оно што се, као рефрен, понавља често, као рат, што ad literam (дословно) постаје: правило, начин и пракса међу људима од којих једни друге зверски убијају, силују, пљачкају и отимају њихову имовину.