Портрет Зорана М. Мандића, рад сликара Драгана Нешића
ЗОРАН М. МАНДИЋ
У САЗВЕЖЂУ ПОВРАТКА
КЛАСИЧНЕ РЕАЛИСТИЧКЕ СЛИКЕ
КЛАСИЧНЕ РЕАЛИСТИЧКЕ СЛИКЕ
Мисли о повратку слике на матрицу
идеје њеног настанка, па и њеног реалистичног опстанка, у чијој осами она живи
са сенком свог креативног иницијалног прапочетка, вековима, у епохама промена,
призива посезање за дискусијом о лавиринту, који је, по Борхесу, најочитији
симбол осећања изгубљености у процесу промишљања могућности повратка на извор
разлога зачећа. Зато је сликар, или било који
други уметник, песник, композитор, математичар, као најопуномоћенији, изасланик
божје сензације у пољу људске цивилизације, стављен у процеп из кога га
п(р)озивају, да својој публици и њеним тумачима, открије тајну дилеме која га
мучи на прибављању одговора таквим знатижељама.
Ако се пође од чињенице да је сликарство почетак спознаје људи у визуеализацији
осећања света, и сваколиког инвентара првобитног уређења њене природе и њених
закона, онда је недвосмилена истина да су први сликари, само тако могли да
започну крчење пута ка идентитетима људи. Та истина помогла је да се човек на
почетку свог метнталног развоја сучели са окретањима око осе феномена огледала
и научи да контролише игру менталне расвете симетричних одраза, који су га са
својим нијансама и загонеткама, одводили у открића: сенке, ватре, копља, точка
и на крају сна као „подстрекача“ за даља: усмеравања, распоређивања и
компоновања запажања. Отуда и истина о слици, као најбитнијем тренутку у
развоју људске самосвести. Зато је велика истина да идеја слике није настала
случајно. Она заслужено стоји на самом почетку историје еволуције развоја
света, као један од најнеобичнијих, пре свега, чулних достигнућа сензације
људског ума.
Временом, мењајући идеје о поимању света, сликар је, пре свега, као светлосно
биће, почео и да мења улогу и развој својих визуелних записа, а упоредо и:
карактер, језик, говор и тен слике. Спознао је да се свет, на слици и изван ње,
може поделити између онога што је на првобитном цртежу лик бика и што није бик.
У тој спознаји он је несвесно започео мисију истраживања самогласа разборитости
и препознавања. Наравно да је тада рудимент перцепције још увек био далеко од
разумевања, а камоли читања снова и њихових порука.
Неспорно је да је слика вековима, као својеврсна аналогија, била талац
реалистичке белешке у коју је сликар страсно уносио своје визуелне утиске.
Речју, слике су зато у историји уметности, дуго, дуго времена, а нарочито после
утврђеног сазнања о судбини пролазности живота, личиле на насеља „белих кућа“ врсног
савременог српског песника Ђорђа Сибиновића, а потом, све више и више, на
иконографске оде идеалима вере и емоционалног уздања. Тако је сликар нашао у
себи човека. У формату тог налажења започеле су и расправе о онтологији,
психологији и филозофији богочовека и богоствараоца.
У новом модерном, научном, дигиталном и технолошком, свету, препуном анархије,
себичности, корупције и сваколиког неморала, усуд рада и притиска
експресионистичке енергије, удаљио је уметност, књижевност и музику, од
импресионизма сувог и огољеног реализма. Том удаљењу у многоме су кумовала
присвајања и наслањања на стилске улоге: метафора, алегорија, алузија и
асоцијација. Свет знакова, природних и комплексних бројева проширио се до те
мере да је светом завладао култ шифара, претпоставки, негација и заменица.
Несумњиво је тада завладао и рат земаљских и космичких димензија. Наравно, да
се ово односи и на савремено реалистичко сликарство, које је жртва предложака
постављених у у мисаоним ликовним делима: Ботичелија, Леонарда, Каравађа,
Дирера, Пикаса, Инке Есенхајг и Милорада Бате Михаиловића. Зато су класична
ликовна дела фигуративног реализма увек ту, на својим стварним и нестварним
штафелајима, и никада нису нестала. Упорнији знатижељници могу њихове ауторе
наћи како у Несебичном музеју Заветина седе и пију кафу, 3 у 1, или 2 у 1, са
костимираним менаџерима актуелне дигиталне ере.
На
Богојављање 2014. год.
Нема коментара:
Постави коментар