СУМОРНЕ КЊИГЕ СТАТИСТИКЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СУМОРНЕ КЊИГЕ СТАТИСТИКЕ

(У потрази за лириком статистике)

Сећам се да сам још као гимназијалац, литерарно авантуристички, правио тематске планове на основу којих бих у будућности писао промишљања у оквиру циклуса мојих „малих наслова“ за које су неки, опет од „мојих“, књижевних критичара храбро изрекли да, по луцидности, спадају међу најбоље микроесеје у хоризонту савремене српске књижевности. На списку тих планова дуго су са својим заносним вибрацијама фигурирали појмови математике и статистике. Математике, као науке о величинама и статистике као бројања, или „бројидбе“, или науке која на темељу фокусираних података проучава однос(е) у друштву, друштвеним делатностима и заједницама, и бави се стварањем и извођењем општих закључака на темељу бројчаних података. Наравно, да у тим планским операцијама нисам тежио да се теоретски уносим у процесе артикулисања дефиниција низа појмова без којих је немогуће стаистику, као научну област, оставити саму и по страни, изван математике и социологије. А, шта сам стварно хтео је равно муци из које сам настојао да се искобељам с неком врстом „мале“ приче о суморној атмосфери која влада у „дебелим“ и „мршавим“ књигама статистике, без обзира о ком стању, израженом у бројевима, је реч. Да ли о чисто социолошком самеравању методологије с којом статистика изучава нетипичне колективне појаве, или о потпуно рационализованом уз логичку помоћ математичког приступа? Знам, да сам између тих питања, као Кјеркегор, треперио и страховао да не погрешим у преносима свега оног што сам прочитао о статистици као средству тих изучавања, која се као важан део математике, бави: сакупљањем, анализом, интерпретацијом, обајшњењем и презентацијом нумеричких података. И, која се баш због тога, са својим дескриптивним и инфернцијалним карактерима, примењује у широком распону спектра на вијугавом путу од физике до економије и социологије. Међутим, ја сам желео да се у овом тексту појавим као писац, који ће час језиком психолога, а очас и психијатра, тумчити осећања која статистички увиди, анализе, објашњења и коментари творе у осврту на суморност посматраних стања изражених у бројевима круто постројених наспрам, неозвучених и необојених, тананих и нестабилних чињеница. Та моја жеља одудара(ла) је од пристајања на хладни и голи говор математике, који казује да је језик бројева најнеумитнији закључак, који утврђује узроке и последице посматраних чињеничних стања и њихових фрустрација. Због тог одударања се, на крају овог текста, и питам, па  откуд мени потреба да се упетљам у једну такву несензибилну причу о немаштовитости промишљања живота, рада и употребе бројева? Можда сам то учинио из побуда неких ирационалних веровања да и бројеви, као људи и животиње, болују од Паркинсонове и Алцхајмерове болести и од разних облика епилепсије, параноје и шизофреније, као и софтвери међу све новијим генерацијама рачунара? Ко зна, шта сам све то умислио на „лицу места“ овог текста? Можда тражећи то незнано у потрази за „лириком“ статистике и њених суморних књига? 

2018.