ПЕСМА О ЛЕТЊОЈ ЉУБАВИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА О ЛЕТЊОЈ ЉУБАВИ

Летња љубав

зими показује свој кукавичлук

уморна је и поспана

као пред велико свануће

у којима је душама омогућено

да гледају како им разапињу

њихова трошна тела

Ни преопширна није као лети

ни говорљива

ни свадљива

као да јој не иде по њеном

Усред зиме летња љубав личи

На скрхани лед који не сме да се

заледи

Шта је то са-мном летњом пита се

љубав у мојој песми

као да јој беспомоћна песма може

будућност уважити

Она од свих савршености једино уме да

прозре у савршеност недостајућег од-говора

Али то је нажалост врхунац њене моћи

у лавиринту који је опкољава њеном

сопственом немоћи

да и лети и зими буде иста

као што је небо увек исто

и небеске забране и сва под-разумевања

небеска

испред и иза капије на којој  почасно место доби

Све дужи редови о љубави

приговарам песми

на издашности за њену зимску конверзију

и сан о нечему што не зна да сања

У ћутњи песма сагорева као време

као стрпљење

ваљда поучени једном другом краћом песмом

да не истрчавам и не певам баш о свему

Ако ништа онда у име песме

која хоће да буде она и лети и зими

Песма (стр. 36-37) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија, 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000).