БЕЛИ АНЂЕО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

БЕЛИ АНЂЕО

Бели анђеле

сви ти се диве до усијалог

претеривања

о коме сазнах из твојих шкртих

примедби

И запитах те зачиталог у име

дивљења

благоозареног лица спремног да

опростиш

залуталим међу речи и непажљив

међу њима

Шапатом сам те замолио у себи

да ме не примаш испред оних који

стигоше пре да те гледају

који заборавише колико си им ближи

у њиховим молитвама

Ништа као увек као и никад

ти не прозбори ни мојој молби као

ни свим другима не одреди ни једну речцу

ниједан знак

Неко чудесно светло из твоје ћутње

распали у мом телу ватру од које задрхта

и онај што чекаше иза мене

да ти се у дивљењу поклони

Горах као онај што никада није могао

изгорети

сав у ватру обојен изнутра и над собом

немогућ у опису

из описивости однет пре прве изговорене

речи

док су пажљиво смишљане

и то међу њима у њиховог пастира произведен

да их пред спавање разлучујеш из пречврстих

загрљаја и над понорима подела спајаш

као што је све спојиво до неспојивости

бело

бели

белуше

Песма (стр. 40-41) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, Савремена поезија 2000, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000).