ПЕСМЕ КОЈЕ СУ МИ ИЗМАКЛЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМЕ КОЈЕ СУ МИ ИЗМАКЛЕ

            Скоро да нема дана, а да не размишљам како да похватам и напишем песме које су ми измакле. А, које су ту око мене и једу остатке суве и куване хране, коју нисам појео, коју сам још као дечак остављао птицама. Верујући да су оне најгладнија створења, која знају истовремено да певају и свирају. И кљуцају.

                Измакле песме о којима сада пишем уз благонаклону помоћ (при)сећања нису моја ни „прво“, ни „последње“ песничко остварење. Оне су само песме за себе, које нису хтеле, или нису смеле, да буду само моје. Као прва љубав, или, први дан пубертета. И пунолетства. Ни птицама се нису покориле ваљда свесне да су припадања увек пристајања на туђа певања и туђа свирања – истовремено, као нагађање затворено у измишљеним и прелоше стилизованим фигурама митова. О, рецимо неслободама.

                Кад боље размислим спреман сам да верујем да су „моје“ измакле песме само друго агрегатно стање моје, не само физичке, него и укупне емоционалне и интелектуалне измаклости из начина на који сасвим погрешно разумевамо сензационалистичке илузије, које су језички крштене речју – живот.

                Измаклост, у коју крочих опет заведен мојим дигресијама, личи на варнични полигон недоказивог постојања на коме су, од самог почетка писмености и математику историје, у двобоје ступали филозофи против песника. И то оних правих, који су на та одмеравања одлазили и стизали у друштву посебно маштовитих математичара, попут Евариста Галоа, као њихових верних секуданата.

                И, ето, овим „малонасловним“ текстом пријављујем се за место секунданта ако се моје измакле песме одлуче да ступе у двобој са мојим јавним песничким илуминацијама. Па, куд пукло да пукло.

2018.