ПРИМИЦАЊЕ КРАЈУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРИМИЦАЊЕ КРАЈУ

Примичем ти се крају

Можеш мирно да сањаш у заседи

поред које не могу

ни са највишом помоћи

Идем

словкам

застајкујем

растежем пут пред собом

као црево које треба испрати на

свињокољу

Видим ти лепе бисерне зубе

како светлуцају у мраку

и усне набубреле од свих радости

које си про-гутао

видим ти

Видим да и ти мене видиш

да си одавно измерио колико ћеш морати

да отвориш уста

Идем

словкам

застајкујем

али не клецам

има још пута до мрака

до црнила којим треба офарбати

беле ружне зидове

Мирно сликам и записујем последње сцене

Не треба брзоплето расипати драгоцену

црну боју

јер шта би без ње и од нас остало

у који би се траг скрасили

за нешто можда сасвим друго у другом и

са другим

Просух себе у казни са црнилом

Заречен у црном као тајна

Песма (стр. 78-79) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ („Просвета“, „Савремена поезија 2000“, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000).