РАСПОН(И)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАСПОН(И)

Они

Распон(и)

Имају невероватно

Сложена кретања

Од математичких караула

На границама између

Минус и Плус

Пустињских трагова каравана

Између одлука да никада

Не поклекнеш

И када ти се то деси да устанеш

Распон(и) чежње нису ништа

Мање интересантни од

Распона који на гимнастичким

Справама у

Спортским халама и теретанама

Човековог ума

Раде на побољшању умне кондиције

Коју је неко неодговорно спаковао

У кутије тач скрин телефона

Па сада кукамо као гладне хијене

На гробовима својих мајки

И распони кукања нису

Ништа мање интересантни

Од распона болова када

Метастазе захвате кости и

На њима попут миграната подигну

Своја пегава насеља

Распони живе од својих разлика

Изражених у навикама (не)читања

Досељеника

                               Насељеника  и               

                                                               Усељениика

Илити

Дођоша

                Нађоша и

                                   Прођоша

Од читалачке навике дружења једних

Рецимо са Ивом Андрићем у Проклетој авлији

Или са Ђорђом Д. Сибиновићем у његовом

Насељу белих кућа

Или оних који се не скидају са блога

zoranmmandic.blogspot.com

Којима су занимљива

Схватања и указивања

Зорана М. Мандића

На причу о српском ПЕН клубу

Која су извесна београдска шкрабала и

Шкрабалице

Прогласила за Централни комитет

Савремене српске књижевности

Да

Велики су то  распони

Већи од раста и опадања водостаја

Дунава

Коме у преподневним и послеподневним

Шетњама

Читам моје нове песме и

Молим га да их не запамти

Како ин не би морао да преводи на

Језике земаља  кроз које тече заједно са

Распонима мојих песама

На светог Архангела Михајла 2018.

МАНДИЋ НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА "КЊИЖЕВНИ ЖИВОТ"

             Извор: https://www.somborskenovine.co.rs/e-novine/pdf-/br.3361/strana10.pdf

ШИНОБУС (КРИТИКА КВАЛИФИКАТОРА) - ЗОРАН М. МАНДИЋ

                       ШИНОБУС (КРИТИКА КВАЛИФИКАТОРА)- ЗОРАН М. МАНДИЋ




                   Извор: ШРАФ Блог за културу и друштвена питања

25.550 ДАНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

25.550  ДАНА

                Бројка од 25.550 дана је представа, готово позоришна, са исто толико чинова једног седамдесетогодишњака. Поготово оног који је, у знаку лава, рођен тачно на половини прошлог века. У прошлом миленијуму, већ давно укрцаном у један од путничких вагона железничке композиције којом путује и наводно сведочи – историја. Историја погледа. Историја сећања. Историја метафора. Историја ратова.

                Боже, колико је увек мало тих много дана. Исплетених и сплетених од: афера, стресова, асоцијација, слутњи, погодака и промашаја. Како на писменом, тако и на усменом делу испита из увек „тешке“ математике бекства из стварности. Колико је у овом (на)опаком свету свака човекова појединачна судбина окупирана „белим“ данима. И часовничким мерењем времена. Белог и црног.

                Колико је неистина сваке истиности сажета у измишљотинама, као што су афоризам или хаику (ис)каз. Колико је 25.550 дана само један дан повезан и утврђен у себи.  Колико се у протоку делова тог броја, или бројке – 25.550 населило рођења и смрти. Колико је бесмислен сваки смисао. Свака птица, која мисли, ако уме да мисли, да ће прелетети даљину. Винути се у висину висине.

                Број 25.550 дана о којем овде пишем далеко је већи од оних дискутабилних које је аустријски Жидов Карло Штајнер провео у Сибиру. Боже, колико кукњаве у том „проводу“ из његових уста у његово перо. И колико лажи о: себи, другима, Русима и Стаљину. У књижевности су због таквих ликова у сличности потребне „велике чистке“, које се као појава и њени алати, стално вежу за име Стаљина и његове реформе идеолошке непослушности. А, замерају му се.  Али,зато у овом пасусу, морам да подсетим да је то лагање много умивеније од „бисера“ оног дебелог књижевног лажова из Новог Сада. Који како на јави, тако и у сну – непрестано лаже. Без заустављања и страха од (ауто)цензуре. А, невероватно је, да је често у прилици да нешто неком и негде – каже. Потреба за тим „великим чисткама“ неопходне су и у савременој српској књижевности, да би  се биографски /житијски и аутобиографски: рукописи, књиге и сваколики други текстови ослободили лажи. И подметања од оних, који рецимо, у српској књижевности више „пиште“ и „гатају“ него ли што што их било који облик уочавања треба узимати у обзир. Чак и као тривијални пример. Не знам, да ли су међу њима, они који од других преписују – свесни да с тим чином себе заувек отписују.

2018.

НЕЗАЗИРАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕЗАЗИРАЊЕ

(Скица за светску антологију српске филозофске и књижевне мисли)

                Слободан је човек који не зазире. Од сунчевих УВ и других зрачења. Од помрачења Месеца. Од комшија који му завиде на оствареним успесима. На кући коју је поштено, из сопствених зарада, сазидао у елитној зони насеља. Од позива за војну мобилизацију када се надређени постављеници,  са највишим официрским чиновима, купају на плажама најпрестижнијих домаћих и европских туристичких дестинација.

                Човек који не зазире је слободан да се креће кад год и где год. Да чита: Сократа, Берђајева, Достојевског, Мајаковског, Сиорана... И наше савремене писце: Стојана Богдановића, Недељка Богдановића, Душана Стојковића,  Мирослава Лукића, Александра Лукића, Ђорђа Д. Сибиновића, Душана Опачића... А, не и Волт Витмена, који ми се, заједно са његовим књигама „Влати траве“ и „Збогом машто моја“ - не допада, као ни  пренадувана лопта препотентног „америчког сна“.

                Човек је слободан коме је својствено критичко мишљење. И чуђење, како то истиче Дивна Вуксановић у својим коментарима Филозофије медија. Слободна да понови, или пак испољи, став по коме данас филозофија једина поставља питање – Чему филозофија у оваквом свету?

                Зато ваља закључити да је слободан човек онај који не зазире да се чуди, као што не зазире само оној човек који се слободно чуди и поставља питања. На која најчешће касне, или, уопште  не стижу одговори.

                Једини живот слободног човека који не зазире ни од чега и ни од кога је – слобода. Коју нико никоме не може да угрози и узме, ако се рађа и траје у њој. Као љубав, поезија, музика, математика и уметност.

С краја новембра 2018. год.

JEDNO STANJE ČISTOTE

ZORAN M. MANDIĆ

 JEDNO STANJE ČISTOTE

 Mučim se s onim što mi pesma
 priređuje u svojoj
 čistoti
 Glagoli popuštaju pred mojim pitanjima
 Imenice me izbegavaju kao
 Kugu
 sam sam među njima
 Jezik ćuti
 Pometeni razlozi se leče na drugim
 klinikama
 Gde da povedem sebe
 gde da zanoćim
 Misli mi protivureče
 Koračam između sebe i svoje senke
 Tamna je noć
 Sunce mi zavidi
 Znam pesmu o svetlosti napamet
 U odlasku je govorim nekom
 ko računa samo na sebe i ćuti
 kao muka sa onim što mi pesma
 priređuje u svojoj
 čistoti


Pesma (str. 55.) iz knjige NESTVARNI ŠTAFELAJ (Edicija Braničevo, Centar za kulturu Požarevac, urednik Aleksandar Lukić, Požarevac 2005.)

ПРЕДСТАВЉАЊЕ РОМАНА „НИЗВОДНО“ ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА

                  ПРЕДСТАВЉАЊЕ РОМАНА „НИЗВОДНО“ 

                                  ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА

У четвртак 29. новембра 2018. године у Малој сали Задужбине Илије М. Коларца у Београду, са почетком у 19,30 часова биће одржано књижевно вече на којем ће бити представљен нови роман „НИЗВОДНО“ (Агора, Нови Сад / Зрењанин, 2018) познатог београдског књижевника ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА. О роману ће говорити Коста Николић, Петар Арбутина, Ненад Шапоња и аутор.

LJUDI NE VERUJU DA NE POSTOJE

ZORAN M. MANDIĆ

 LJUDI NE VERUJU DA NE POSTOJE
 
 Ljudi ne veruju da ne postoje
 Na police knjiga i u frižidere trpaju
 smešne dokaze o razumevanju
 postojanja
 o gravitacionom polju iz koga ne mogu
 da uzlete
 niti da svoje dokaze pokažu
 provere u drugom dvorištu
 bez tutorstva vazduha i vode
 sa učmalim znanjem ne znaju ni da se
 oslobode kruga reči
 kojima su opkolili svoju šumu
 izmišljajući duhove i nakaze
 koje služe
 kao neiskustvenu ligu posrnulih
 statusa vere u postojanje još
 Nečega
 nečega što nikada nije postalo nešto
 njihovih dokaza
 da i oni samo postoje
 kao što postoji neznanje
 sumrak reči
 večno nedorečenih opisa smrti
 pristiglih bez reči kao dosetka
 spermičnija od krilate spermične kapi
 iznenađenja
 na početku i na kraju
 zajedno u jednom
 bez reči

МОНАХ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОНАХ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

           

            У књизи изабране и нове песме „ПОТКИВАЊЕ СУНЦА“ сремскокарловачког песника и универзитетског професора у пензији др НИКОЛЕ СТРАЈНИЋА (1945), који је предавао Теорију књижевности, Естетику и Светску и компаративну књижевност на универзитетима у Осијеку, Загребу, Новом Саду и Бања Луци, коју је приредила ЛУНА ГРАДИНШЋАК, а ове године објавило Издавачко предузеће „КАИРОС“ из Сремских Карловаца у својој Библиотеци „БЕЛИЛО“ под редним бројем 45, у блоку „ИЗ КРИТИКА“ нашао се и текст „МОНАХ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА“ (стр. 167-168) који је још 2000. године, поводом Страјнићеве песмозбирке „СРЦЕ ПЧЕЛЕ“ (1994-2007), написао познати савремени српски песник и књижевни критичар ЗОРАН М. МАНДИЋ. Ова књига је објављена у поводу обележавања јубилеја „ЧЕТВРТ ВЕКА КАИРОСА“ – издавачког предузећа чији је оснивач РАЈКО КОСИЈЕР.

СНЕЖНИ ПЕЈЗАЖ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СНЕЖНИ ПЕЈЗАЖ

Снег

одузима приватност боја

земље и затечених предмета на

које се сручио

Његов прах

мења облик невидљиве ваздушне

љуштуре

чини је бездушнијом

Под снегом

мирује лажни топли свет

семенки и клица

покретних и непокретних бактерија

смрзнутих вируса

зарђалих мина

У снегу

пејзажи остају без имена и 

модних писта

Њихова снежна бездушност много је

већа од оне друге

у другим бојама

у снежном пејзажу

приватност човекове улоге је

непротумачена

ПРИЗНАЈЕМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРИЗНАЈЕМ

(Како сам постао јунак у једном ненаписаном

роману Фјодора Михаиловича Достојевског)

Признајем да у

мојој свести

мом уму и

мом срцу

нема и никада није било

места

за оне који су желели да им

говорим оно што би их учинило

зависним од углова под којим су

нагнуте моје речи

док их изговарам

док их цртам

након што сам их заборавио

оставио на клупи у парку

тик уз ону на којој је највише седео

Фјодор Михаилович ДОСТОЈЕВСКИ

користећи то време да се сабере у

неповезаним мислима попут идиота

који су му побегли из куће

Карамазових

Признајем да сам као гимназијалац

молио Бога да ме Достојевском препоручи за

једног од јунака у неком од његових романа

И ево

Признајем и то да сам склон да верујем да је

нашем драгом милом Богу успело да

постанем јунак у једном ненаписаном роману

Фјодора Михаиловича  ДОСТОЈЕВСКОГ

Успело му је да наговори Достојевског

Који се из неоткривених разлога

Није пре тога усудио да

напише рецензију за једну моју књигу

неуспелих песама најсличнијих онима које је

Достојевски волео да чита код руских песника

неуврштених у његову необјављену антологију

поетских тајни у коју ме је нажалост угурао и поред

мог великог противљења свог у

дубоким сузама и сочним псовкама изречених

мало на руском мало српском језику

онако како браћа сложна и несложна умеју да оплету

један по другоме

Признајем да се

никада нисам нити ћу

одрекао ни једне псовке Фјодора Михаиловича

ДОСТОЈЕВСКОГ

Па и оних оправданих с којима је

мало на српском мало на руском

терао речцу да и њено сурово непесничко

 понављање у мојим

престрашеним ненаписаним песама

Признајем да сам одбио и његов предлог

да данима кружим у његовој глави за време

у коме је он одлазио у коцкарнице како би му

сређивао прибелешке за записе из њих

о њима

о њему и

о мени

Признајем да и сада осећам разорни страх

од тог предлога

Уочи Светих Козме и Дамјана 2018.

ЈЕДНА ВЕРЗИЈА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈЕДНА ВЕРЗИЈА

Једну верзију

о ономе што ће се десити

после пријема на персоналном

одељењу Хароновог уреда

прочитао сам у једној старој књизи

чудом сачуваној

написаној невидљивим мастилом

на српском језику 1505. године

На почетку испитивања од

процена тестова интелигенције до

сизифоских проба издржљивости

у тој књизи са ехо и ерго тестовима

барата се са описима преко којих се

покушава да се предвиде сцене

као амбијентални пејсажи

сваког наредног задатка

на персоналном одељењу

Хароновог уреда

Пажљивом читаоцу те старе књиге

написане невидљивим мастилом на

ћириличном писму

неће промаћи запажање да

свака нова рунда тих предвиђања

изазива вратоломне јурњаве кроз

историју прошлости сопственог живота

кроз страдања приказана у сударима и

ломљавама других историја

других учесника у побунама бројних детаља

који изазивају рађање потенцијалних оружја за

најразличитија масовна и појединачна

(само)уништења

Али у овом казивању ОВДЕ морам да станем јер

не сме се причати оно што би сви

волели и желели да чују а

што Харонов уред изричито

не дозвољава

јер нема оног што није било и

бити неће

повртних информација

 2018.

ЗАГЛАВЉЕНИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАГЛАВЉЕНИ

Бог је желео

да неки

нарочито носиоци лозе

расту без оца

Знајући

да их тако увлачи у

велики ризик

велики и опасан као лаж

као реч клетве бачена

на оне који не умеју да је се

отарасе

Вероватно да због тога

прошлост не завршава лако

ни са ким

као ни будућност

којој је садашњост увек била

превртљива љубавница

промашај игриво опточен

лажним позлатама извињења

усред неуверљивих сличности са

златним пресеком наивности

Мора се признати да су сви такви

који су одрастали без чврсте

очеве руке

били заглављени у неискрености између

исплаћених и неисплаћених рачуна

прошлости

                               садашњости и

                                                               будућности

од оних од којих се себично

отимало за себе

Крстионице су ћутале иако су оне

једина места на којима се одричеш

неверовања и неповерења у чувену

Божију мисао

по којој је

Свет увек само један заједнички

недељиви детаљ

2018.

МАНДИЋ НА СТРАНИЦАМА „КЊИЖЕВНОГ ЖИВОТА“ – ЧАСОПИСА ЗА КЊИЖЕВНОСТ СРБА У РУМУНИЈИ

МАНДИЋ НА СТРАНИЦАМА „КЊИЖЕВНОГ ЖИВОТА“

 – ЧАСОПИСА ЗА КЊИЖЕВНОСТ СРБА У РУМУНИЈИ

            У првом овогодишњем броју, 1 (177) јануар – јун 2018.  Часописа за књижевност Срба у Румунији „КЊИЖЕВНИ ЖИВОТ“, који је, као главни и одговорни уредник, уредио СЛАВОМИР ГВОЗДЕНОВИЋ – објављене су две песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Реч је о песмама узетим из Мандићеве књиге „НАСПРАМ ЧУДА“ објављене 1994. године у Едицији „Савремена поезија“ Издавачке куће „Светови“ у Новом Саду. У истом броју наведеног часописа објављене су и две песме нобеловца БОБ ДИЛАНА.

                Часопис „Књижевни живот“ покренут је 1936. године у Темишвару (Румунија као алманах) под именом под именом „Живот“, да би се након два броја под тим именом 1957. године појавио први број под називом „Нови живот“, а почев од 1968. исти часопис започиње излажење под именом „Књижевни живот“.

Ваља напоменути да се овај број, са Мандићевим и Дилановим песмама, отвара са обавештењем у коме Славомир Гвозденовић, његов дугогодишни главни и одговорни уредник, обавештава читаоце да после одласка у пензију, са овим бројем  „Књижевног живота“,повлачи са места главног и одговорног уредника, уједно и са места члана  Уредништва, као и са места сталног сарадника недељника „Наша реч“. Гвозденовић је у обавештењу посебно навео да се из уређивачког посла у „Књижевном животу“ повлачи након 34 године и то са задовољством што је за све то време чувао и афирмисао српску културу и Темишвар – у Румунији, Србији  и српском расејању. На крају обавештења Гвозденовић је поручио да је вредело радити посао који је обављао 34 године, јер је то био племенит посао чувања културе и векова свог рода.

                               Песници Славомир Гвозденовић и Зоран М. Мандић

БОГУ ДА ЗНА ШТА МИСЛИМ О ЊЕМУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

БОГУ ДА ЗНА ШТА МИСЛИМ О ЊЕМУ

Све је у рукама БОГА

Све што је изашло из његове главе

Живот

Богољуди

Велико слово

Црвено слово

Опомене и упозорења у ликовима

Потопа

Земљотреса

Пожара

Дивљих депонија

Сексуалних разврата

ОН не прашта непромишљености али

Зато награђује

Чини то на махове када има времена

Даје и држи бесплатне допунске часове из

Математике

Када има времена

Добронамерно залази у поезију као

Доброћудни лектор

Да отклони недопустиве правописне и

Граматичке грешке

Такозване слободе писања и изражавања

Поводом тих слобода једном

Написах

Изгледа су градове на рекама

Окупирали песници под знаковима навода

Па због тога рибе

Спаковаше ранце и друге пртљаге и

Журно напустише те реке јер

Праве рибе не воле лоше и

Неписмене песнике

Нарочито оне између којих има много

Сличности

Који се алави не гаде на увек лагодан живот и

На непребројиве привилегије

Националне

Уметничке

Политичке

Написах то некада али и ово

БОГУ ДА ЗНА

Најтеже је када се треба сетити мисли

Која бежи

Којој је дојадило подстанарење у

Поезији

Поготово што данас поезију пишу и они

Који је преписују

Зато све такве треба под хитно

Пописати и

забранити

Све док не спискају и оно мало

преосталих угледа

И добара поезије

Језичких

Вредносних

Моралних

Написах и ово

Забезекнут поступцима све

Дволичнијег човековог ума

Написах да

Да ти БОЖЕ треба веровати увек

У име спасења јер се

ВЕРОВАЊЕ мери лепотом

Као ЖИВОТ

Као ВРЕМЕ

Како то написа

Професор СТОЈАН БОГДАНОВИЋ

Песник који воли што није постао

БОГ

КОМЕНТАР МОГ МАЛОГ НАСЛОВА

            Сваки пут када пишем срце ми моје шапуће: „Пази да верујеш у оно што ћеш написати и не заборави - БОГ се не постаје, јер ОН је постао ГОСПОДАР изван нашег ума. Ако, верујеш ЊЕМУ лакше ћеш следити себе. Све остало препуштено је забаве ради – бајкама и баснама. Зато нека овај мој малонасловни коментар помогне свима који су спремни и орни да прочитају моју „посланицу“ БОГУ.“.

2018.

ТЕЛЕВИЗИЈА – ОСВАЈАЊЕ ПАМЕТИ

                                                   Зоран М. Мандић и Мића Јокић

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТЕЛЕВИЗИЈА – ОСВАЈАЊЕ ПАМЕТИ

(За Љиљану Јокић Каспар и њене чаролије)

Ова наративна творевина са

њеном епском ширином је сведочење

да су ми још увек у живом сећању

оних осам година у којима сам

учествовао у емисији

У САЗВЕЖЂУ КЊИГА

Данашње РТВ

За почетак уместо увода

записујем као сведок

да су то била узбудљива критичарска

реаговања на нове књиге из области

књижевности

филозофије и уметност

Та узбуђења

која су се говорила а не читала и

патетично рецитовала

множила су се темпом два пута недељно и

најмање осам пута месечно

Концепцијски све је било увезано око

ОКРУГЛОГ СТОЛА

За којим су седела позната

књижевна лица

она којима се веровало и због којих су се

укључивали ТВ апарати широм Србије

а која је

бирала и водила блаженопочивша

ЉИЉАНА ЈОКИЋ КАСПАР

(1951 – 2016)

српска књижевница

драмска списатељица

колумнисткиња

која је у својим приповеткама и романима

заштитнички емотивно оставила

Ампуле ноћног лептира

Трикове ноћних чаролија

Лилипутанце на путу за XXI век

Четири мале жене

Ћелаве псе

Сада са ове временске раздаљине

која је већ сасвим довољна да се

оцени успех тог

САЗВЕЖЂА КЊИГА

могу са великим задовољством да

непристрасно утврдим

да се добро радило и одрађивало у

корист мита

угледа и ауторитета

КЊИГЕ

који је у тој прошлости растао брже од оног

у руху нових технологија

за којим се и данас жуди и чезне

наравно све то захваљујући магичној улози

ТЕЛЕВИЗИЈЕ

њене енергије да неуморно

непрестано и непосустало уздиже

сопствену моћ ширења својих граница на

путу у будућност ка новим комуникацијама

на путу

ОСВАЈАЊА НОВЕ ПАМЕТИ

Зато усред ове наративне творевине са

ЕПСКОМ ШИРИНОМ

Дилема

Да ли је та иста творевина прича о

ТЕЛЕВИЗИЈИ

Као

ПРИНЦЕЗИ ПРИЛАГОЂАВАЊА И УЧЕЊА

Наспрам изазова

На границама својих комуникацијских поседа

Или оно нешто друго

ДРУГИ НАЧИН

Посвете

ЉИЉАНИ ЈОКИЋ КАСПАР

И триковима њених ноћних чаролија

Док је уреднички припремала

сценарија за своје

телевизијске емисиије

у којима је стално растао углед и ауторитет

КЊИГЕ

Без обзира што се и тада мерило време

НАТО БОМБАРДОВАЊИМА

рушењима телевизијскох зграда

мостова

 школа

болница

фабрика

На другим меридијанима и

крајевима света

а не у

Срцу Европе

2018.

 

ПАЊ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПАЊ

На пању комшија сецка

свињске гркљане

које касније у великом лонцу

кува као храну за своје псе

да боље и продорније лају кад већ

не знају да певају и звижде

На пању  су се пре појаве

гиљотине

јавно одсецале људске главе

у средњем веку онако како су

о томе одлучивали сурови

инквизицијски судови

Пањ је у извесном смислу увек

представљао мање узвишење

на које су се пењали они који су

желели нешто узвишено да дохвате

рецимо теглу са слатким од шљива

са ормара на којем је мајка чувала у

војничким редовима поређане дуње

чији је мирис обожавала

на југу Србије поред неких путева

могу се видети пањеви крајпуташи

у чијем дрвету је непознати нардони вајар

наивно урадио одређене композиције

са ликовима војника

који симболизују разна сећања

на времена рата и мира у којима је

стравично страдао велики број

српских мушких глава

Српски домаћини су пањеве користили и

као међаше за означавање граница

њихових њива

ливада и других поседа

2018.

ПРЕКОР

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРЕКОР

Ова песма је

Прекор

Упућен самом себи

И

Пожуди за писањем

Док се сав узневерен крећем

Кроз његову маглу

Непровидну тајну

С којом природа баца чини

На своје надуло лице

Од олова

Мастила

Графита

Кетриџа

Докле с тим лудовањем

У непрозирности

И надутости

Између бачених чини

Као (за)клетвама

И заклињањима

У празна осећања

Која нас деле од нас самих

И наших сулудих пожуда

2018.