ЉУБОМОРА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЉУБОМОРА

припетак контраверзијама људског мозга

                Једно од најконтраверзнијих осећања, које људски мозак не може да савлада припада феномену љубоморе. Та мора, да парафразирамо Његоша, грђа је од  „празне љубави“. И циничнија од мржње. Завист је далеко на периферији рода тог поређења.

                Мало, скоро ни малао, зна се како се зачиње. И који су стварни разлози њене иницијације. Сва је у унутрашњем гравитационом пољу људске потребе за исказивањем оног дела људског ега где се мобилише и одакле оштећује његово здравље. Сигурност и самопоуздање. Емоционално, колико и интелектуално. Физичко и метафизичко. И сурово га кажњава за неучињене преступе. Вербалне деликте и злочинства.

                Појављује се изненада, као НЛО. Скривена у инфра колориту непознате светлости. Немирна и нервозна, као сан, који онемогућује свако своје рационално препричавање. Тумачење и дефинисање. Скоро и да не спава неуморно присутна у болести, сврабу и вирусима своје будности. Не прашта, као ни смрт. Непосредна је, уочљива, урокљива и директна. Лукавства, с којима се служи су провидна. У рангу су „прозирности зла“ о којима је француски филозоф Бодријар написао засебну књигу. И засебна је. Засебнија од сваке идеологије, која увек има свог налогодавца. Изван себе. Изван сваке консултације, па чак и оне ирационалне, с Богом. Чува се прекора. Не мења мишљење. У своју усамљеност увлачи слабе, неодлучне, неконкурентне и неостварене. Чак и оне које мрзи. Палим анђелима помаже да што пре издахну. Али, тек након што им наплати ваздух, чак и онај из њихових несебичних уста. Када (не)стане губи јој се сваки траг. Закопава га негде. Ни на ђубришту нема места за њу.

                Крезуба је, а песници се још увек баве с њом. С полудистанце. У својим сентименталним радњама. Често посежу за њеном маском у својим извиканим стиховима. И прецењеним римама.

                Ван Гог намерно није хтео да је наслика. Леонардо да Винчи ипак ју је крунисао у погледу лика своје Мона Лизе. Јесењин се убио због ње. Можда су га чак и убили у том дво-боју. Маркес завршио у стогодишњој самоћи да би се отарасио њеног отровног погледа. Крлежа је боловао од њене границе сваки пут када би узимао Андрића у руке. Онако како је то Андрић чинио са Црњанским. А Пенелопини просци с Одисејем. Слово Љ још увек ћути и не повлачи се из њеног имена. Једино је мушка љубав другачија. У дворишту жене.