19. јун 2017.

HANIBALOV ŠATOR




 Zoran M. Mandić i Milorad Bata Mihailović 19.08.2003. u Batinom beogradskom stanu



ZORAN M. MANDIĆ
           
HANIBALOV ŠATOR


         Između poziva požarevačkog književnog časopisa Braničevo za učešće u njegovom broju (prvom dvobroju za 2011. godinu) na temu « Pitanja, čuđenja, nervoze (pre)vrednovanja...» i Platonove tvrdnje o čuđenju kao izvoru filozofije, nečujno distonira okean ambivalentnog vakuma (praznog skupa) u kome se, kada je u pitanju savremena srpska književnost, naši misaoni oblici zapliću u nerazrešive: etičke, estetičke, poetičke i «klasne» protivurečnosti. U tom zaplitanju plašljivci beže u lagume ispod ekrana svojih pametnih skenera bojeći se za «glave» njihovih snimaka na koje besprizorno jurišaju gospodari sa čekićima odlučivanja i presuđivanja. U maloj Srbiji tako godinama samozvani redari vrednosti i transparentnosti njene književnosti pišu istoriju njene sve dublje septičke jame.Oni to, mora se priznati, čine sa kamaleonskom «elegancijom» velikih prevaranata i trgovaca na koje nažalost nema ko da udari i da im se suprostavi makar tektonskim pitanjima praktičnog uma,čuđenja. Naizgled, to liči na kameju bezvremenog iščekivanja slučajnih pitača i pitalaca, onih, koji su u odrastanju sa senkama, naučili da hrabrost, pored sopstvenog, rađa strah i u onima drugima, sa druge strane dobro označene/ozračene crte. Prirodom, karakterom i statusom te “crte” pomalo se bavila i Hana Herš u svojoj Istoriji filozofije – filozofiji čuđenja, što me na momente podseća na pesmu pagana Hanibala Orševskog, koga nema čak ni u antologijama sećanja, a kamoli u zapisima nekog jadno preživelog pergamenta. U lošem prevodu Hanibalove pesme “Po-sveta” stoji tekst:

Ne posvećujte, ni ovo, ni ono.
Čekajući
Hvala
Hvala
može da te ukine na prvoj
raskrsnici.
Sa koje se niko živ nije vratio u
svoju posvetu.
Pišite: “Ne posvećujem, ne kudim,
Ne...”.
NE, ta mala odrečna rečca
Poeziji je važnija od muke sa hodanjem
čuđenja.
Zbog koje se sve teže kreće u svom
praznom čitalištu.
prazno.............neprevedeno,
neprevedeno......obrisano,
obrisano.......izbrisano.

Citirani tekst mi je godinama u mnogome pomagao da saobraćajnice savremene
srpske književnosti ne prelazim na obeleženim pešačkim mestima, niti da se tokom prelaženja služim konkludentnim radnjama klovnovskih semafora . Mnoge od tih ulica i puteva pretrčavao sam pod rizikom, a ponekad bogami i u strahu od iskošenih pogleda njenih uniformisanih saobraćajnih policmena. I svaki put kada bi mi pretrčavanje uspelo miris sirove slobode prvi je ulazio u moja čula. Eh, kako sam tek sa njim putovao kroz sopstvenu slezinu, bubrege i jetru u kojoj je pagan Hanibal podigao šator za primitivni trezor svojih napuštenih posveta. Ali, šta sa sećanjem na Hanibala u uvodu teksta koji treba da se bavi: pitanjima, čuđenjem, nervozama... Da li je pagan Hanibal kriv za moj promašaj zadate teme o (pre)vrednovanju «geometrijskog mesta tačaka sistema elemenata» , ili je u pitanju zagonetnost mozgalice, koja u prozi klovnovski služi kao lažni spasilac čltanja? Gde i odakle da počnem?
            Ipak počeću, i to prvo sećanjem da mi je, kod «Kralja», čuvar Nesebičnog muzeja Zoks dao neke ideje. U njima sam prvo prepoznao Rečnik pitanja sa ostrva pacova na Južnom Pacifku gde se mala ljupka nesvršenstva utapaju u staklenke sa divljim medom. Na 656. strani drugog izdanja Rečnika sa ostrva pacova zapisano je nekoliko važnih pitanja. Evo, pažljivo ih citiram:

Da li antisvetlost može da spasi svetlost?
Sa kolikom zapreminom treba da raspolaže kanta za sazrevanje svetlosnog otpada?
Da li je snaga oholosti svetlosti računski recipročna množini impulsa sujete namagarčenog mraka?
Izbledelo..........nečitljivo,
nečitljivo...........izbrisano.
           
            I da budem iskren, godinama ne znam gde mi se zametnuo južnopacifički Rečnik pitanja sa ostrva pacova. I, kako, uopšte, da napišem ovaj tekst, makar i u formi depeše, svestan koliko i Džulijan Asanž, o tome da je priča o bratu Liksu i setri Viki uzdrmala svet, čak i unazad, sve do paganina Hanibala Orševskog i njegovog trezorskog simulakuma u: slezini, hemoglobinu i jetri antropološkog zdanja mog savremenog egzistencijalnog bića, koje voli da: čita, upoređuje, piše i zapisuje.I sarađuje sa braničevskim književnim tekama. I ko zna do kada bi trajalo to neznanje (koje je najteže naučiti) da nedavno nisam naleteo na jedan pozivni propagandni plakat za utakmicu koju su na starom BSK-ovom fudbalskom igralištu trebali da odigraju CRNO-BELI protiv ŠARENIH. Na plakatu je, bez kladioničnih mamaca, pisalo:

            BELI – na golu - Belatukadruz, levi bek - Jovica A., desni bek - Aleksandar  L., levi half – Jovan P., centarhalf – Miroljub M., desni half – Boško T., levo krilo – Dušan S., leva polutka – Leonid Š., centarfor – Branko M., desna polutka – Sava D. (Milivoj N.), desno krilo – Stanislav V. (kapiten), portparol –  trener – Milić S. od M., glavni konsultanti  Bata M. i Miloš C.,. oficiri za medije –  Sava M. i Zoks.

            ŠARENI – na golu – Dragan J., levi bek – Aleksandar J.  (kapiten), desni bek - Vojislav K., levi half – Franja P., centarhalf – Saša R.., desni half – David A., levo krilo – Dragan H., leva polutka Milovan M. -  centarfor – Milosav T., desna polutka – Aleksandar L, desno krilo – Raša P., portparol – tim – menadžer – Radivoj M., glavni konsultant . Nedeljko R., oficir za medije – Blagoje B..

            Utakmica, nažalost, nije nikada odigrana, odložena je zbog poledice. A, eh, eh, eh...))), da je odigrana, makar i jedno poluvreme, jer samo bi se na njoj zajedno, sa revijom raznobojnih okovratnih šalova, u publici, našli mnogi likovi, recimo: Jovan Skerlić, Branko Ćopić, Hristifor Žefranović, Jovan Rajić, Rade Drainac, Dositej Obradović, Stojan Novaković, J. J. Zmaj, Jovan Cvijić, J. Sterija. Popović, Vladimir Ćorović, Jovan Dučić, Aleksa Šantić i Branko Radičević. Zašto žal i žalost? Zato, što bi, samo, odigravanje jedino jedne takve utakmice u navedenim, ili sličnim sastavima, dala odgovore na neka važna pitanja o sporenjima: putnika, zapisničara, sudija i delegata u vozu savremene srpske književnosti, sa rezervacijama za kupee za jednog ili više putnika. U staroj Grčkoj i u starom Rimu borilački su odmeravane snage između «onih» i «ovih», i to, ne samo, između gladijatorskih skupina i legija stranaca. Svako je od nominovanih aktera imao pravo na nastup i bez plaćanja kotizacije za učešće. Crta, ona famozna crta, delila ih je, kao praznine između Starog i Novog zaveta.
           
            Poštovani uredniče Braničeva,

            Na autobuskoj stanici u Beogradu, između noći 19-tog i jutra 20- tog decembra, čekajući da u pravcu Vojvodine konačno krene linijski ispravni autobus, imao sam priliku da slušam monolog slučajnog nesavršenog penzionisanog civila. Sve je počelo nakon njegove prve pale rečenice koja je glasila: “Slučajni čoveče, žao mi je kada pročitanu knjigu ne mogu da nastavim.”. Gledao sam ga neiznenađeno i čekao da nastavi tamo gde je stao u plitkim cipelama. Čekao sam “drugi par cipela” njegovog monologa, koji je glasio: “Samo sam dve knjige u životu kupio od kojih nijednu nisam pročitao, a jedna od retkih činjenica moje biografije stanuje u istini da sam, samo, dva puta bio zaljubljen u ženu od kojih nijednu nisam oženio.”.
            Na beogradskih minus četrnaest svetonikoljski ostao sam tako, nakon jednog tuđeg monologa, bez reči. U crnoj kožnoj torbi, koju mi je kupila pokojna majka Draginja Dragica M. rođena O. za moj dvadeseti rođendan, pored Borhesovog romana «Sećana na san» bile su, jedna pored druge, knjige Belatukadruzov «Las vilajet», «Mačka» S.S. i «Čvarčić» M.S. I zamislite, kako se žestoko, iako nečujno, odvijala borba u vilajetu moje kožne torbe u kojoj je mačka navaljivala da pojede čvarčić.Čvarčić je, samo zbog jedne pojedinosti, izbegao sigurnu smrt, a ona je nastala kao posledica (ne, poledica) rada samosvesti «mačke» o tome da se nepročitano ne uništava ni posle smrti. Ceo nepojeden čvarčić je tako u mom skromnom društvu nastavio put u pravcu Vojvodine. Neki svedoci kažu da sam na putu za Vojvodinu zaspao u autobusu i da sam tom prilikom buncao u snu. I zamislite sa kakvom me je odbrambenom pažnjom čuvala mačka u mom snu, i moju torbu i čvarčića u njoj.
            Te noći na jutro zapisao sam u snu moja poslednja sećanja. Među tim zapisima bila je i skica za ovaj tekst. U njoj je bilo svega (preračunavanja i oklevanja) osim nervoze. I, ne znam zašto sam u ovom tekstu ispisao neka imena i prezimena, jer ih nisam bojio i navodio kao dominuse, deuse i autsajdere, niti kao metu od čije se fluoroscentne postmoderne ravni odbijaju dirigovani mlazovi svetlosti iz konkludentnih radnji klovnovskog semafora. Paganin Hanibal bi rekao da je fluoroscentan samo Bog koga ne vidimo i kada mislimo da smo vidoviti.

            Ali, da pokušam da nastavim ovaj tekst.

            I savremena srpska, kao i druge nacionalne književnosti, je jedan veliki nehigijenski šator. U njemu su, kao i u Hanibalovom, često zamenjena mesta za pisanje sa mestima za vršenje male i velike nužde. Mnogi pisci preterano su ponosni na svoje: nužnike, zahode, ćenife, klozete...Oni zahodno insistiraju na estetici izmeta. Do grla u govnima bore se «etički i mimetički» za autoritet podnošljivosti nepodnošljivih mirisa svojih izlučevina. Oni su uporni u svojim neoverenim ratnim i mirnodopskim činovima. Poneki od njih se ponašaju kao postipacioni rizničari trofejnih zbirki «generala mrtve vojske». Skloni su da u noći veštica sa vukodlacima zavijaju sa prozora svojih pen- bunkera.Posuđuju, pišu i posvećuju. Jedan od njih ima pekaru, drugi pečenjaru, treći ćevapdžnicu... Od njihovih sitničarnica sklanjaju se veštice i prosci. Paganin Hanibal im je zabranio pristup u svoj šator.Kada:  jede, čita, tuca i spava Hanibal želi da bude sam. On ne voli jamare.
            Ko su jamari?
Kopači raka?
Životinje koje žive u zemlji,
poput krtica, ili neko sasvim treći sa
tamnog popisa smeća ljudske
civilizacije?
Odgovor na to pitanje ne treba
tražiti od pesnika.
Poezija je sabirni centar pitanja.
Njihovi postavljači mizerno žive u
njenim još mizernijim depadansima.
Iako se u ovoj priči ne radi o
prevarantima i pljačkašima poezije
ona se mora ograditi od rasadnika fanova
njenih ružnih zlatarnica.
Na jamarskim posedima odraslo je
Društvo
Karijere su najcrnji najmanici
započeli prvo kod septičara.
Vremenom izrastoše u poverljive sluge sa
platama redovno zaposlnih taster- majstora,
tračera, radio-mileva, podmetača...
Ništa im nije sveto, ni Bog, ni porodica, ni
tuđe ograđeno dvorište. Spremni su na sve, ujedaju,
pljuju, žene se i udaju samo za viruse i bakterije.
Na reverima nose bedževe načinjene od krasta
povređenih ljudskih duša. Na sahranama se
kikoću, na daćama opijaju. U svojim nezasluženim
životima neumorno nastavljaju kockanje sa
sudbinama neistomišljenika.
Poružneli do dna sivila podižu blatare iz kojih
neumorno ekspeduju gomile naručenih zala.
Niko im ne valja niti im je ravan u usavršenom
bezdušju nakaznosti odevenih u skupocene odore.
Imaju i ono što nemaju bogateći tako duhovnu
propast iz koje ne znaju ni kuda, ni kada da
izađu, zatraže oprost grehova, saperu krmelje,
očiste crnilo ispod popucalih nokata,
izvrše samoubistvo...
Skakavcima i  nezasitim seksama ih zovu. Muve ih zaobilaze,
ne puštaju ih u utvrde nezagađenih vazdušnih kolonija.
Mravi i ose
sklopile su savez protiv njih. Medvedi prave motke sa
kojima će, umočenim u fekalije, krenuti jednog dana, da ih
počiste. O jamarima sustegnuto su pisali Servantes, Šekspir,
M. L. Belatukadruz, Boško Tomašević, Rade Drainac, doktori
straha Leon i Zoks... Pingvini traže osnivanje posebnog
kaznenog PEN bloka,
napravili su i nacrt njegove zastave.Članstvu bloka
žele da se pridruže neki nesvrstani vampiri i nekolicina američkih
šišmiša. Svi su se dali na pisanje projekta o hermetičkom
opkoljavanju jamara. Opkoliti, izolovati, zapaiti, uništiti...
Sravniti sa zemljom kao Kartaginu. U jame sipati najžešći otrov.
U trovačkim poslovima svoja iskustva Bloku nude pacovi i korovi. Ne žele
žive jamare, ni njihov DNK-a.
Svet je mali božiji biser – peva mešoviti hor ptica
stanarica i selica. Jamare u jame – dovikuju pojedinačni glasovi
lavova i tigrova. I ajkule pišu svoje podrške stvaranju novog
svetskog poretka. U panici su jedino neuropsihijatri zbog načina na
koji treba da suspenduju jamarima pravo na lečenje. Neki od njih su za
opciju da se jamarima prvo odseku prljavi jezici. A, potom
pristupiti obdukcionoj analizi
opstruktivnih uzroka tamnih moždanih fleka.
Nikogovića.


Komentar

Iz Kadruztubelagovog Priručnika spasenja, objavljenog u drugoj godini nove ere postoji jedan zapis o jamarima koji su, zbog sažaljivosti lavova i tigrova, ostali neposečenih jezika. Pisac je u tom tekstu, između redova, pomenuo jamare, kao preteče inkivizitora, ali je u definicijama pravio velike jezičke greške identifikovanja mesta na kojima su oni najbolje uspevali i održavali svoju lozu. Istinski predstavnici ljudske dobrote žalili su vekovima što božiji mač nije sasekao tu odmetnutu gamad iz krila duhovne i egzistencijalne ljudske čistote. U arhivu “otpalog lišća” Nesebičnog muzeja Zemlje Zavetine postoji više zapisa o tim propustima i neshvatljivim popustima božje kazne.

.
.