PUTOVANJE PO REČIMA, POTANJANJE U JEZIK

  ZORAN M. MANDIĆ

PUTOVANJE PO REČIMA, POTANJANJE U JEZIK

Vasa Pavković: ELEGIJE I BALADE IZ PROŠLOG STOLEĆA, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Edicija Povelja, kraljevo, 2007.

            O pesničkim knjigama (Kaleidoskop,1981, Opsesija, 1985, Telesna strast, 1989,  Konverzija, 1994, Nesigurnost u tekstu, l994,l996, Knjiga o lastavicama 2000, Pomalo daleko, 2005) Vase Pavkovića (1953, Pančevo), a za koje je, neke od njih, dobio Brankovu i Rakićevu nagradu, napisano je mnogo kritičkih i prikazivačkih tekstova. Uglavnom afirmativnih i na stranicama naših najpoznatijih književnih časopisa i novinskih glasila. Što uz podatak, da su ih napisala poznata i, u izvesnom smislu, priznata imena savremene srpske kritike, govori o značaju Pavkovićeve poezije i njegove uloge, kao pesnika i kritičara,  na kontraverznoj traci aktuelnog književnog stvaralaštva u Srbiji. Kako u Beogradu velegradskom polisu, sa svim onim privilegijama, koje ga poput imaginarne zaloge uzvisuju iz kola drugih brojnih gradskih i prigradskih provincija (Šumadije, Vojvodine, Raške, Mačve, Kosova, ili Metohije), tako i u volumenu još uvek neuspostavljenog aksiološkog, estetičkog, pa i etičkog, konteksta vrednovanja spisateljskih uloga, uredničkih funkcija i mehanizama njihovih monopola i glasnogovornika. Između koji neki žele, ne samo, da budu advokati fantomskih lista, po njima, «najznačajnih imena”, nego, i nastoje da prigrabe uloge sudija, koje određuju tranzit i adrese nagrada. Biraju uvažene “poslanike” žirija najbogatijih nagrada.  I podižu zidove prema svima drugima, kao neistomišljenicima, ili votum separatum. Tvrdeći da je svako protiv sebe ko nije s njima i njihovim smešnim fabričicama književnog ukusa. Žalosno je, što baš ti i takvi nisu nikada shvatili veličinu štete, koju su svojim neznanjem i silništvom pravili i sebi i drugima. Ali, da ne bi bilo zabune, potpisnik ovog teksta vratiće se promišljanju uloge, koju je Vasa Pavković, kao pesnik i kritičar ostvarivao u prošlom i ovom stoleću. Kao pesnik i kritičar širokih ovlašćenja. Sa nesumnjivim smislom za konverziju vrednosnih redosleda i mesta. Urednik, koji je imao hrabrosti i kuraži da edicijama i bibliotekama, koje potpisivao, pored izvikanih favorita, da šansu i nekim drugim piscima. Na koje (promišljanje) me je i navela njegova poslednja pesmozbirka Elegije i balade iz prošlog stoleća, knjiga koja se pojavila u najboljoj prošlogodišnjoj ediciji poezije. U kraljevačkoj Povelji. I da stvarno ne bi bilo zabune naglasiću da je reč o jednom zanimljivom naslovu, pesmozbirci u kojoj njen autor, kako on to sam ističe u autobiografskoj belešci, tragao za konačnim ( i kritičkim) oblikom pesama, koje je napisao 90-tih. U prošlom stoleću, a u kojoj se, citiram ga, ogleda sa klasičnim pesničkim oblicima: elegija, balada, rondo, sonet. Pokušavajući da ih “ispiše savremenim jezikom”. Jezikom, koji zagovara ideju da kasnije pesme, kao i kasniji zakoni, imaju prednost nad ranijim. U kom revizorskom poslu je sam sebe, kao kritičar i pesnik, stavljao i skidao sa rejting i drugih lista savremene Srpske poezije. Redefinušući autopoetičku poziciju jednog od najaktivnijih aktera

i procenitelja savremene srpske književnosti. Hvaljenog i kuđenog, koga još uvek “greju detinje vizije” u prisećanju na utopije s kojima je pisao svoje pesme o kunićima i telu. Smišljao varijacije o ljubavi. Tražio dug stih, da bi ga, nakon što ga je pronašao, čitao s naklonošću. Osluškivao u njemu reči. Nailazio na teške i grube metafore. Nagla skraćenja, preteranu naraciju, izgubljen zvuk, anaforu. Da bi potom poput pantera skakao na plen tih reči. Na muku, koju je sam sebi nametnuo, niotkud gonjen, kao neka vrsta “prosjaka», kome će reči zameniti lice. Postajući njegova jedina slika I, zaista, sam se sa uživanjem utopio u ovu knjigu, koja je «nešto što nema ime».i što me, kao brucoše na Filološkom ili Filozofskom fakultetu, ne obavezuje da se bavim granicama oblika elegija i balada. Njihovim metričkim strukturama, ili mestom i rasporedom refrena u njima. Niti promišljanjem objedinjavanja trojstva (lirskog, epskog i dramskog) njihovih izražajnih mogućnosti. Ali, i bez te obaveze sam uočio da je Vasa Pavković u šest baladično-elegičnih ciklusa svojih pesama iz prošlog stoleća, među koje je smestio njihovo detinjstvo i pokušaje, pokazao visoku tehniku u preradi njihovih stereotipa. Putujući suvereno po rečima i po potanjajući u jezik. U njegovu maternju melodiju. Umešno baratajući sa formalnim legitimacijama i kapacitetima, katrenima, dvosticima i drugim strofičnim oblicima, njihovim dugim i kratkim formama. Nalazeći nova osveženja i aranžmane za sintaksičko-intonacione i zvučne oraganizacije stihova. o oblicima, opkoračenjima i obmanama.  U telu teksta i strasti pisanja... Iz čijih metaforičkih zagrljaja dopire “lavež mlade kujice i sirene, dole, s reke”. Nešto što nema ime, kako on to sugestivno, kroz ambivalentni rečnik emocija provalači i rubiricira, u  promicanju krupnih pahuljica godine 90 i neke. Bez njihovog konačnog lika tih godina. Besebnog gaženja svoje izbledele seni. I bezuspešnog traženja novog puta ka rimi.. I povođenja za setnim Pandurovićevim stihom. U slatkom domu daljine.

            U opisima zimskih i drugih pejsaža u kojima miruju mrka staništa, urvine i puste.Na čijim platnima pesnik-slikar, osvetljen suncem, kao svetac svetao slika vrelinu. Njen duh koji okiva krv u venama i kosti u kožu. I ne da rasprsnuću ni zamah, ni mirovanje. Pavkovićevi nerimovani pejsaži liče na refleksije, koje je Milorad Bata Mihailović naslikao na svojim misaonim uljanicama i obojenicama Beograda, njegovih istorijskih lomova i razvojnih kadenci. Sa kojih su ga u prošlom stoleću krali i potkradali slikarčići, koji su se namnožili poput onih sonetlija-epigona što svojim karikaturama rima ne prestaju da vređaju Radičevića, Disa, Crnjanskog i Raičkovića, što se pred svojim portretima nepristojno mole Bogu. I opstaju grešni u nečemu što su davno trebali da pojedu skakavci i mukle tišine nevinih pejsaža. Ali, šta vredi, kada, kako to u pesmi Rondo predgrađa zapisuje Pavković – izdani svet živi svoj jad. A, u njemu i tragično izdani svet poezije, sa gore u tekstu pomenutim advokatima, sudijama, direktorima festivala i predsednicima upravnih odbora zvanične srpske p-o-e-z-i-j-e.

            Zato je Pavković, i bez podignute kragne, kao onaj pesnik u njegovim Bodlerovskim katrenima, u svojim prošlostolećnim baladama i elegijama, nezanesen zaludnim znanjem i darom, podario savremenom srpskom čitalištu zaista zamimljivu i dobru knjigu. U čijem stihovlju je majstorski spojio duh i telo lirskih refleksija, koje se u svojoj tematskoj univerzalnosti, i simbiozi, obraćaju, kako kroz epifaniju ličnog doživljaja i raspoloženja, tako i jezikom gnoma sentimentalnog i meditivnog lirskog govora. I to sa izuzetno pogođenim i ostvarenim ritmom refleksija i niihovih jezičkih signala.Posebno treba istaći četvrti ciklus Telo, strasti u kojem autor ponirući u san o telu, u svega u dva katrena, započinje i okončava malu filozofsku raspravu o telu, kao, kako je to Platon zapisao, spoljnom omotaču duše. Koji liči na posudu za obeležavanje imanencije i smrtnosti.

            Ovi tužni, melanholični, i na momente, ironični Pavkovićevi stihovi, sa njihovim žanrovskim, sintaksičkim i metričkim strukturama i oblicima, ritamskim aktivnostima, rimama, belim (vers blanc) i slobodnim (vers libre) stihovima, sa mnoštvom pripojenih i spojenih filozofskih i refleksivnih asocijacija i spojenih sudova, dominantno se izdvajaju iz sivila kojim vladaju brojni, ovovremeni i izanđali, novosadski i beogradski epigoni stereotipa tzv. stražilovske linije. I, ne samo to. Ovi stihovi su i ključ za Pavkovićeve kritičare da mu na svojim cirkuskim mapama pronađu mesto, na kome se on stvarno nalazi i bez njihovog arkadijskog pronalazaštva. I tipovanja. Jer, radi se o dobroj i poučnoj pesmozbirci, a prošle godine uz Jaspis Aleksandra Lukića i Potajnik Ivana Negrišorca i ubedljivo najboljoj u Srbiji.