ДАН ЈЕ СВАНУО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДАН ЈЕ СВАНУО

Дан је свануо

И ми смо у њему

Отворили наше очи и

Њихове различите погледе

Бог нас је по ко зна који пут

Даривао несебичним буђењем и

Новим постојањем

Остаје да и ми нешто учинимо за

Творца

Рецимо да дозовемо памети

Неке своје

Све присутније

Нереалне жудње

Које се непрестано мотају

Око добитка

С којима ће наводно лакше

Доспети у Рај

Боже колико ли

У људским главама

Кратке памети

О Рају

Колико ли несвести

О лажним рајевима

И њиховим посрнулим

Множинама

С којима је пробуђени човек

Упропастио

Многе од божијих дарова

Претворивши их у смеће

Које побацано и разбацано

Труне поред њега и

Тужног Бога

УМЕСТО КОМЕНТАРА

                Шта више рећи и додати када је песма толико рекла, отворивши широм врата свог тужног срца? Шта је то што је човека скренуло с његовог појединачног пута богобојажљивости и поштовања постојања с којим га Творац (у)чини? Да ли је то толико покварена људска похлепа на делу? Мислећи, ваљда, да може и творчева буђења да приватизује. И стави на свој рачун како би се окаматила. И обогатила. Сулудо верујући да све то може понети и пренети у Рај. Али, на срећу, ово је песма о буђењу, а не о похлепи и разбацаном смећу у коме су се озбиљно разболела плућа природе. И лепоте њене замишљене чистоте.

2018.