НАЈВИШЕ НА СВЕТУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАЈВИШЕ НА СВЕТУ

            Одувек сам пишући „ово“ или „оно“ имао на уму да напишем мој „мали есеј“ под насловом: „НАЈВИШЕ НА СВЕТУ“. Али, одмах с почетка промишљања те идеје и  накане да је започнем  у, никада лаком и увек контраверзном, пољу текста, да је оспољим - из мог ума је искрсла дилема: да ли би тај наслов мога да гласи – „НИ ЗА ШТА НА СВЕТУ“. Онако како се препознаје, или, „зове и презива“ једна реченица Емила Сиорана о љубави. О љубави, која му се десила, у тамној биологији позних година живота.

                И одмах да лично  пређем на ствар, како је то у својим „Зимским белешкама о летњим утисцима“ препоручивао Ф. М. Достојевски, описујући прво дах пристигле „муке са речима“, јер још увек нисам знао и - не знам, који је од ова два наслова – бољи: лирски лековитији, емоционално убедљивији и језички подеснији за исказивање искрености оних најтананијих дубина и врхова осећања срца и душе.

                Одједном, као из неког филмског трилера, на подлози оличене духом беле хартије под мојом руком, која је треперила, да не кажем плесала по тастатури лаптопа, искрсла је, или боље речено – излетела: само једна реч – ЉУБАВ. А, са тим именом у наслову исписао сам, у својој досадашњој књижевној мистерији, више краћих песама. Разбацаних по мојим песничким књигама. И њиховим поделама. А, сада сам слободан да кажем и браним и ово: да та реч – изабрана, позлаћена или скупа:својим загрљајем обухвата све „оно“ што знамо, или се уопштено зна, да је основа и темељ хришћанске цивилизације и њене идеологије о: богољубљу, човекљубљу, словољубљу, књигољубљу, родољубљу... О, тетиви, или повезници, система, улога и функција људске цивилизације у монолит заједништва и неприкосовеног јединства: генетских, крвних, породичних, брачних, пословних, националних, језичких, грађанских и слободарских веза, подвезица, тековина и традиција њиховог успостављања у заједништво свих модуса, процедура и испољавања људских живота. Њихових мисија и мандата.

                Зато је љубав оно највише у творчевим поставкама: клица и хумус постања свете недодирљивости. Оно највише на свету и у васељени, које ни за шта не треба дати. Расипати, раситњавати или мењати. Јер, сваком човеку, као оригиналном божијем рабу, на првом месту треба његова „мала кућа“ велике љубави.

С почетка децембра господње 2018.