СМРТ У КОСМОСУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СМРТ У КОСМОСУ

Низ стрму литицу спуштам се

пут што сенка крчи мисао моју

прати

у даљину свирепа огледала

довршавају смрт празнине

Узнемирен крицима самртника

пожурујем сенку

молим се даљини

да ме приближи

да пристојно сахраним празнину

И гле

како пуцам у огледала

како свирепи крвници падају од

мојих хитаца

Речи моје на одру празнине у

космосу шапат су

стрма литица

пут који мисао моју прати

Иронично миран космос огледало је

свирепо

што смрт шапату мом започиње

и вреба да проговорим

Како да убијем космос узвикујем

усред космоса

газећи по срчи свирепих огледала

Узнемирена сенка стишава мој глас

показујући како је нацртала моју смрт

и мртав шапат

само је смрт остала у свом истом углу

са црним фигурама

са истим оним погледом којим сам

кренуо низ стрму литицу

(Песма (стр. 60) из књиге „НАСПРАМ ЧУДА“ Зорана М. Мандића, ИП „Светови“, уредник Јован Зивлак, рецензенти Срба Игњатовић и Јован Зивлак, Нови Сад, 1994. год.)

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ ЈОВАНА ЗИВЛАКА

                Најновија књига песама Зорана М. Мандића показује карактеристике ауторових досадашњих преокупација и особености у артикулацији песничког текста. Дискурзивност, евокативност и испреплетаност егзистенцијалних тема и мотива са метапоетичким. Мандићеве песме су утемељене на непосредности искуства и проосећању егзистенцијалне драматике наспрам хоризонта смисла и пропитивања могућности и модалитета песничког говора. Између једног објективног тона који се „пробија“ кроз лавиринте цитата и крика који је испуњен језом самоироније и игром језе. Ова најновија Мандићева књига репрезентује овог аутора као занимљиву и битну појаву у хоризонту новије српске поезије.