Слика Драгише Милошевића Штаке из Петровца на Млави
ЗОРАН
М. МАНДИЋ
ФОЛИРАНТИ,
МУЋКАРОШИ И ПРЕВАРАНТИ
Именице које
у својим семантичким: клицама, чаурама, капислама, ознакама и одредницама,
заједно, у једном, значењском и лексичком комаду – носе: предикатски и
придевски мапиране карактере оних лично неименованих субјеката, а на које се
именично односе те речи, представљају – ВАЖНЕ ИЗВОРЕ ПОДАТАКА. За историју,
поезију и астрологију СВЕТА. О, неизбежним дефиницијским путоказима за
разумевање: средстава, „алата“ и начина у међусобним, непосредним и посредним,
контактима и комуницирањима: људи, животиња, биљака. Достојевски би рекао и –
ЗВЕЗДА.
Али,
пошто је овај текст, у својој енциклопедији „малих наслова“, замишљен, као
причица о жанру речи, било би незамисливо испричати је непажљиво на штету те
замисли. И гурнути миленијумски жанр речи у: други план. Негде, на неку од
умних, еколошки презапуштених периферија, или, вукојебина, на којима „гурачи“
таквих штета спремају зимницу (ајвар, кисели купус, сок од парадајза,
туршију...) и кољу свиње за прављење и сушење традиционалних сухомеснатих
производа (шунки, сланине, кобасица, коленица, кулена...).
Зато,
кренимо с речима из наслова овог текста. О: фолирантима, мућкарошима и
преварантима. Који се ни у једном веку нису: социјално, морално, васпитно и
традицијски – уклопили у поштовање обичаја и закона с којима се регулишу и
„васпитавају“ свакодневна понашања, поступања и рекације људи. А, преко њих:
животиња и биљака.
Наведене
„занатлије“ за: фолирања, мућкања и варања – увек су били на самој „црвеној“
линији: изигравања, извргавања и одбацивања реалности. Коју су редовно
„дочекивали“ и „испраћали“ са видним и нескривеним подсмесима. И, вером да је
ЊУ – реалност, увек било најлакше преварити. Слагати. Преиначити. А, у времену
„политика“ последњих „мода“, изгледа и излога друштава – подмитити и поткупити.
Вековима
се зато, ваљда и: фолирамо, мућкамо и варамо. Са низом „фантастика“
у замишљању: крађа и пљачки, које су се наметале, као „украси“ повезани са
наведеним забрањеним и строго кажњивим радњама. Или – неделима: фолираната,
мућкароша, превараната. А, Бога ми и: лопова.
Тај
накит се и данас изучава на скоро свим: правним, филозофским и медицинским
факултетима и институтима. Распрострањеним на свим меридијанима земљине
„лопте“.
У
звршници овог текста одлучио сам се да уместо често коришћеног „коментара“, као
својеврсне допуне основног текста – ЦИТИРА САМ СЕБЕ. Из мојих мисли
неретко објављиваних на мом Фејсбук профилу.
Па,
ево, онда, тог – ЦИТАТА.
„Речи могу све. И када се уморе.
И када посумњају у себе. И, у своје семантичке и лексичке – обланде и филове.
Као, што су посумњали - Наполеон пред Москвом, а Хитлерови лудаци пред
Стаљинградом. На сву срећу још нико није: РЕЧИ стрпао у мишију рупу. Као СТАЉИН
– Наполеона и Хитлера. И све оне, који су хтели да поједу: РУСИЈУ, са: Достојевским, Чеховом, Мајаковским, Толстојем
и Берђајевим. Царство речи је – ВЕЛИКО ЦАРСТВО. А – РУСКА КЊИЖЕВНОСТ је његова
прва и најдража – „РЕПУБЛИКА“, са покрајином, која се зове СРБИЈА.
И, за крај да додам. Прича се да
је је с појавом ХРИСТА међу новорегрутованим добрим анђелима било највише –
РУСА и СРБА. Рођених у знаковима: Водолије, Јарца, Близанаца и Лава.
Децембра Господње
2018.
Нема коментара:
Постави коментар