МОРАМ ДА СЕ ВРАТИМ ДА ПИШЕМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОРАМ ДА СЕ ВРАТИМ

ДА ПИШЕМ

Не могу да обуздам

Таленат

Пишем

Волим то неуморно

Да чиним

Изазивам Бога

Да му се не молим за

Сваку ситницу

Нити да Он због мене

Мења своје заповести

Превише енергије је

Уградио у мој таленат

Могу да пишем

Једнако издржљиво

На плус 35 и на минус 35

Целзијусових степени

Највише волим да

Пишем на врху

Где је свеж и чист ваздух

Волим да пишем када се

Речи не љуте

На моје идеје

На моју (пое)етику

Волим када се опусте

Не волим нервозне речи

Избегавам интерпункцију

Тарабе које она у тексту

Поставља од својих знакова

Није лако обуздати се

Читаоче

Зар не

Ни теби у читању

Ни мени у јурњави да ћу

Стићи себе

Најбољег

Јер увек постоји оно

Јер које те прати

Јер где год да идем

Морам да се вратим да

Наставим да пишем

Да будем свестан колико

Могу да се обуздам у

Свему другом

Јер ја сам онај јебени

Песник

Који поштује своју

Одговорност према својој

(По)етици

И тако дође тренутак када у

истом дану, 13. августа господње

2019. – написах још једну песму!