ЗОРАН М. МАНДИЋ
СУБЈЕКТИВНА АНТОЛОГИЈА – ЧИТАТИ:ВОЛЕТИ
Изгледа, да је заиста, и у
свету и код нас у Србији – наступило време антологија. Време, како то ДУШАН
СТОЈКОВИЋ (1948, Београд), приређивач и преводилац са словеначког, истиче на
почетку свог уводног текста „Прочитати да би се заволело“, текста којим се
отвара Антологија савремене словеначке поезије – „ЧИТАТИ:ВОЛЕТИ“, а коју је он
још додатно смело именовао као – „Субјективна антологија“. То наступање је,
између осталог и у извесном смислу, како је то волео својим језиком да обоји Албер Ками –
провокативан предлог, колико за антологичаре, толико и за књижевне критичаре и
читаоце, да се промисли смисао антологија, које по Стојковићу свакодневно „ничу
као печурке после кише“. Попут печурака, од којих су неке јестиве, а неке –
богме – отровне. И, управо, због прозване провокативности одлучио сам се да
разлоге за такав позив образложим једним цитатом из Стојковићевог, већ
поменутог и назначеног – уводног текста, илити, „слова“:
„Замислимо да „прецртамо“ антологије сасвим. Ко чита поезију данас? Ко
би, и како, вредновао прочитано? Неке антологије греше, људски је грешити. Ако
греше много, нико неће ни раскрилити њихове корице. Антологије чувају од
заборава (барем покушавају то да учине) не само минорне песнике (оне иза којих
остаје једна једина песма), откривају неправедно скрајнуто, нуде нов поглед на
песништво, које представљају, доводе песме у контекст у којем нису биле,
упоређују, „отворена“ су дела у екоовском смислу, позивају читаоце на
сарадњу... Без њих би нам било теже. Прихватимо антологије! Ако нас барем и на
кратко, ка поезији (правој) упуте, оне су добродошле (лошој антологији, као и
лошој песничкој збирци, нико помоћи не може).“
И, одмах и – моја маленкост –
након „цитирања овог цитата“– да се сагласи са Стојковићевим мишљењем, по ком,
данас заиста постоји много песмозбирки, којима више нико помоћи не може, па
аналогно том закључку, такву судбину – деле и антологије. Пажљиво, стручно, или
„овако и онако“ склепане „на брзака“. Уз сву важност (ако су имагинарне
важности иманентне закључцима савремене домаће и светске књижевности) није на
одмет подсетити да су – антологије, данас, као и јуче и сутра, увек, биле и
остале лични избор(и). Субјективне, како то ефектно каже и признаје Душан
Стојковић. Наглашавајући да су то готово све антологије - сасвим извесно, у
већој или мањој мери. И, поред отпора, који неки састављачи одбијају да то
признају. Заборављајући да је Пол Елијар једну од својих антологија назвао – „Најбољи
пример песама онај који се за себе начини“. Вероватно, да је ово Елијарово
антологичарско осећање, па и надахнуће „субјективизмом“ истине, понукало и
Стојковића да наведе оних „неколико разлога“ због којих је ову своју антологију
сврстао у ред – субјективних. Најпре, стога, што није имао потпун увид у
целокупну поезију која „покрива“ изабрани временски одсечак. А, затим, што није
прочитао све збирке изабраних песника. И, коначно, и највише зато, што се уздао
у свој укус и своје осећање поезије и при избору песника које ће у антологији
представити и њихових песама с којима ће их у њој заступити. Отуда и његов
антологичарски „позив“ да се аболирају „све могуће грешке“, које је евентуално
начинио. А, које свакако „иду на његов терет и његову душу“.
Међутим, изван оквира „позива“,
„признања“ и контекста у који је ставио образложења својих антологичарских, пре
свега, субјективних разлога, морам да истакнем, да је Стојковић у предговору
ове своје антологије - понудио низ података, конкретно везаних, за „поље, хумус
и усеве“ антологија словеначке поезије састављаних у прошлости, од 1950. па
скоро све до данашњих дана.А, што је вредан и користан допринос подизању и
ширењу културе састављања и приређивања антологија. Пре свега, као избора у
процесу интерактивног сажимања енергија различитих језичких култура. А, у
извесном смислу и уздарја – као будуће праксе. И сарадње. Што, баш и не значи
да би у Словенији ускоро осванула антологија, субјективна или објективна,
савремене српске поезије. Наравно, то би било добро - ако би се десило под
условом да ментор словеначких преводилаца буде неко: квалитетан, одговоран и
компетентан језикословац и стручњак – као Душан Стојковић. А, не, као нека
коруптивна групица безвезних пискарала.
Ову Стојковићеву антологију
савремене словеначке поезије ЧИТАТИ:
ВОЛЕТИ објавило је Друштво за афирмацију културе „Пресинг“, 2019. из
Младеновца. А, у њој је на 263 стране заступљено 72 песника, од Томажа Шаламуна
(1941-2014) и Истока Гајстера Пламена (1945) до Ивана Добника (1960), Алеша Дебељака
(1961-2016) и Ане Макуц (1982). У антологији је заступљено 18
песникиња.
За крај овог текстај наводим
неколико стихова из песме „Нађе те реч“ у антологији заступљеног словеначког
песника - Алеша Штрегера (1973):
„Нађе те реч. / Игра се с тобом. / Котрља те у ветру. /Даш јој своју
тежину. Даш јој своју меру. /Загрљаје не прима./ У празном закутку. / У сталном
затишју. /Прастари обред. /Ветар остатке нађе./ Ковитла их, премешта.
/Тајанственим смером. /Обично смеће у зраку. /Реч не пита / шта је у песми./“
Нема коментара:
Постави коментар