17. јануар 2017.

Miroljub Milanović MALI (P)OGLEDI


                       Zoran  M . Mandić : Mali (p)ogledi , pesme, KOV Vršac 2006. g.


Miroljub Milanović

MALI  (P)OGLEDI  

U osnovi zbirke pesama „ Mali (p)ogledi“ Zorana Mandića (Književna opština Vršac – KOV, Vršac, 2006.) stoji misao  o čovekovoj izgubljenosti u svetu stvari „brlogu“ detalja, i mučno i dugo traganje za smislom postojanja i svojom suštinom. Ta potraga je i uslov opstanka pesničkog subjekta i odvija se kroz pesmu do „ višeg stanja“ s koga se , kao sa vidikovca može nazreti božansko.
Prinuđen da egzistira u svetu materijalnog , „ brisanje biografije „ od svega niskog i demonskog, prva je neophodnost. Naći sebe i usglasiti se s najvišim načelom, imperativ je kome su podređene tematske celine ove zbirke.
Zbirku čine ciklusi:  „ Mali (p)ogledi“ sa uvodnom pesmom „Poezija“ , zatim slede:
„ Vraćaju se kameni preci“ , „ Lov i besnilo“ , „ Potraga za originalom“ , „ Naše zajedničko više stanje“ , „ Brisanje biografije“ , „ Reka“ a završava se „U božijim rukama“ . Naznečen je luk od materijalnog do duhovnog, a uvodna pesma izričito kaže šta sve poezija nije: Nije stan za podstanare… / Nemušta je / Neograđena  „ ali je određeno i mesto pesnika u njoj: „ Pesnik je ekstremno spoznajni putnik“ kome „ Nema povratka  / jer srećno postojah kao iluzija“. (15) Naglasak na spoznajnom ima udarnu težinu: onaj koji je saznao i video, mora podneti odgovornost. Znanje je dar da se istina o sebi i svetu prenese drugima. U tome je i smisao njegovog postojanja.
Oskudna svakodnevica u kojoj trijumfuje trivijalno i banalno, nateraće ga da se zapita: „ kakav li sam to spoj saznatog i / nepoznatog / u kavim to mrakovima učim o / diktaturi straha.( 21.) Kako odgovora nema , obratiće se istoriji „ kamenim precima“ da osvetle tamne predele njegovog bića i dovedu ga do spoznaje. Istorija pak, ne nudi rešenje egzistencijalne zagonetke, njom veje „ milenijumski strah“ i ostaje trajna zamka za „ nemoćne „.  Ta sumnja u istoriju Zorana Mandića, otkriva pesnika modernog senzibiliteta koji zna da su maske pale , obećanja izneverena i stvarnost pokazala svoje ružno lice. Prihvatiti je u njenoj ogoljenosti isto je što i doživeti smrt.
Ulepšavnja ne pomažu, jer u toj stvarnosti traje stara igra: lovci i divljač, veštačko  i prirodno, stvaraoci i rušitelji. U naoko bezazlenoj slici lovaca i prirode, u njihovom odnosu , sadržana je sva dramatika  savremenog trenutka ljudske egzistencije. Bošovski prizori raspojasanosti i bahatosti lovaca namerno su karikaturalno dati : „ Lovci su gazili u krvi do kolena / dok se nisu umorili i / sedeći počeli da seku i peku lovinu“, „ Sa njihovih lovačkih glavurdi vonjao je miris / neoprane kosurine“ (33.). Hiperbolisanje lovačkih nepočinstava kao i upotreba pežorativa u oštrom su kontrastu prema utvrđenom redu i jednostavnosti prirode. Tu istinu , lirski subjekt nalazi u njenom ustrojstvu, zakonima i iskustvu do koga se , tokom vekova , došlo: „ Zemlja u sebi uvek čuva ono bez čega neće / moći oni što će doći“ (35.).  Zato sledi neizbežni zaključak : „ Lovci moraju platiti za svoj zločin“ (37.). Iako ranjena , priroda još uvek ima veću snagu od rušitelja. Prizori njene reakcije prizivaju biblijske scene. Čovek u ulozi večitog lovca , platiće visoku cenu  svoje pohlepe i neodgovornosti. Postaće „ ziratno brašno“ , kao i njegove žrtve. Preživeće samo oni koji su na vreme uočili zamku. Harmonični odnos biće opet uspostavljen. Viša pravda na kraju , trijumfuje.
Saznanje o čovekovom padu u materijalno , ne daje lirskom subjektu utehu,niti je njegov krajnji cilj. On ne može sebe da isključi iz sveta u kome se našao. Saznanje traži akciju, delovanje. Potraga za originalom postaje neophodna. Saznati sebe nesaznatog može se kroz jezik . Još su stari „Grci“ znali da stvari ne postoje dok se ne kažu, a biblijska priča počinje konstatacijom da na početku beše reč. „ Uvek ću hvaliti svoj maternji / Jezik“ (45.) izričit je lirski subjekt jer iz sumnje u maternji jezik „ izbija nesnošljiva jeza“. Teškoća je što se „ Svet ponavlja u svakoj kapi / nevidljive božije krvi „ (47.) , ali za onog koji traži , to je siguran put. Imenovati bića, stvari,pojave, znači približiti se „ višem stanju“. To je istovremeno i brana od ništavila.
Odbaciti sve prolazno i trošno čime se kiti svakodnevica, dopreti do iskonskog i trajnog, uspostaviti red u pomeren sistem vrednosti, prvi je zadatak.Pesme u kojima dominira lik majke otkrivaju tu neophodnost. Utisnut neizbrisivo u pesnikovu svest, daleko od svake patetike, on je iskonski dom, vedrina. Majka je stvarna ali istovremeno i „ mitsko dvorište moje radosti“ , „ Lepa i kad je nema“ ( 92.). Ona je još i „ majka vedrine „ i „ majka Poezije“ . Čulni doživljaji, senčeni meditativno – konteplativnim pasažima , dovedeni su do simbola. Sublimiran , lik majke , snažan je oslonac lirskom subjektu u potrazi za svojim identitetom.
Smisao čovekovog postojanja pesnik vidi u apsolutu . Kako se  On nalazi u svemu, ostaje mu da ga traži. „ Postojiš koliko traješ / ništa više od toga“ (59.) kaže , ali baš u toj kratkoći , sadržana je veličina podviga, jer „ Njegova nevidljivost je / naše zajedničko više stanje“ (59.). Bez te mere , čovek bi se usitnio i prepušten lagodnostima života , utonuo u tupo trajanje. Baš zato što ima slobodnu volju, bez didaktičkih namera, pesnik stavlja naglasak na čovekovu odgovornost. U tome je i bitan značaj poezije Zorana Mandića.