ЈОВИЦА АЋИН
УЗ МАЛЕ НАСЛОВЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА
За мене не
постоји ниједан угао, па немам ни угла из којег би написао реч о збирци
Мандићевих малих наслова. Лебдим кад пишем. Око мене је прашина, невидљива.
Али, када је обасја светлосни зрак, њене честице, одједном уочљиве, комешају се
пред нашим очима. Ваљда је тако чинио и Мандић: трагао је за светлошћу која ће
невидљиво учинити видљивим. Честице које нам је понудио свакојаке су нарави.
Има их поетичких, о проблемима имагинирања и стварања, има полемичких, такав је
Мандићев дух, затим моралистичких, поетских (лирски увиди), иронијских, али
напослетку су сви из живота. Зато је и моје набрајање као из измишљене кинеске
енциклопедије где су једнако рангирани банални и метафизички ентитети, и где
категорије не следе неки јединствени критеријум него се потчињавају мноштву.
Да, то су – зрнца живота, динамична, живахна, у „огледалу ствари“. Не скупља их
Мандић; он их поклања. Све је у давању, не у узимању. Мандић је и песник, осим
што је критичар, приповедач и есејиста. И неке од тема његових песама откривамо
и у овим записима. И понешто од његових песничких модулација такође
препознајемо у њима. Тако код њега песме и есеји могу стајати „раме уз раме“
међусобно се довикујући и објашњавајући. Постоји ту разлика: поезија као
задовољство постојања и есеји, под „малим насловима“, као немирење, као борба
за опстанак. Тражити и не налазити, али настављати с тражењем. Није свако рођен
за то, али Мандић јесте. Ево доказа, у вашим рукама.
Нема коментара:
Постави коментар