АНАЛИЗА ПЕСAMA „ГЛАС КОЈИ ДОПИРЕ“ И „ОПСЕДНУТ
ДАЉИНОМ КАО СА ЛИЦЕМ ЖЕНЕ“ ЗОРАНА М.
МАНДИЋА
У
књизи „ЛОГОСНИ (ИНТЕ)ГРАЛ ЈЕЗИКА“ („Пешић и синови“, Београд, 2014.) у којо је
њен аутор мр МИЛАН ЂОРЂЕВИЋ ( 5. jануар 1938. год. у Доњем Милановцу, старом
крај Лепенског вира) вршио, како је то у предговору истакао Милоје М.
Ракочевић, истраживања којима је утврђена једна, може се рећи, нова
лингвистичка парадигма о био-психо-информационој основи језика и показана
узајамна кореспондентност и комплементарност азбучног система језика и
„азбучног система“ конституента генетског кода, односно генетског језика и
сагласно са тим доказује да има места и разлога говорити о постојању праписма
аналогно са већ „исписана“ 4 нуклеотидна „слова“ у макромолекулу ДНК, и 20 аминокиселинских,
у комплементарним макромолекулима – протеинима, у делу тог научног истраживања
анализиране су песме „ГЛАС КОЈИ ДОПИРЕ“ (Мала посланица о Њему и Диогену)и
ОПСЕДНУТ ДАЉИНОМ КАО ЛИЦЕМ ЖЕНЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА објављене у његовој
песмозбирци „НЕСТВАРНИ ШТАФЕЛАЈ“ (Едиција „Браничево“, Библиотека „Дуборез“,
књига 2, Центра за културу Пожаревац), коју је као уредник потписао Александар
Лукић, а за коју је Мандић 2005. године добио књижевну награду „Књига године“
Друштва књижевника Војводине.
Мр
Милан Ђорђевић је анализу Мандићеве песме спровео у поглављу под насловом
„Реченица као универзални пропорционални модел“ (стр.99-137.) У истом поглављу
аутор истиче да без обзира „дефинисали ми граматику вишим обликом лексике или
појмом вишег облика апстрактности у деминутиву речи (или природом сигнативне
функције у „прелазу од знака ка речи“, према смислу пројекције истовремености
казивања и казаних свих речи и свих морфема у овим, клауза и синтагми према
целини реченичног низа) произилази да је ова (неспорна) граматичка особеност
неодвојива од чињенице „да је развијање апастрактног мишљења текло кроз језик и
да је језик био управо тај који је носио развој апстрактног мишљења“. Зато нас
до дубљег разумевања синтаксичке везе између глагола „носио“ и именице „развој“
у акузативу, принцип лексичког квантизовања тешко може довести без граматике не
само до прелаза радње на „предмет“ (јер између „лексике и граматике не постоји
квалитативан скок“), већ и до граматичког положаја (функције) глагола „носити“
у именици „носилац“ будући „да се глагол не може употребити изван именичног
система, он се у њему налази или се кроз његову употребу на овај или онај начин
остварује, или се подразумева“. Ако се и на овај начин у претходном ставу
двоструко потврђује да је развијање лексике више ишло преко граматике (до “уздизања
у више форме значења“), онда се за уопштавање као суштинске основе граматике и
граматичности не може рећи „да није искључиво повезана са настајањем језика“ а
да се истовремено за тај исти језик каже да је носилац апстрактног мишљења, јер
ни граматика као уопштавање par excellence не постоји мимо језика. Уосталом, до
таквог закључка се може доћи и констатацијом да је непосредност речи „језик“ и
„мишљења“ (у конструкцији именичке апозиције „:... тај који је носилац...“)
овде темељна на њиховој дискрецији (а не зависности по интеграцији) за које
Радоје Симић каже да је апсурдно и помислити да „две међусобно дискретне
јединице буду интегрисане са неком трећом, таква могућност је ипак реална,
физички, математички и логички објашњива“. Ако се поводом исте тврдње све то не
дешава случајно јер се семантичка интеграција једне речи у друге заснива на
одређеном услову, онда се то преливање (Симић „укључивање“) њихових семантичких
поља (од језгра управне до периферије зависни речи) може остварити само по
закону дубинске граматичке сродности у којој су реакција, конгруенција и
јукстапозиција само одређени начини синтаксичке кохезије. Да отуда синтаксичка
дискреција не значи и пуну међусобну дискриминацију речи, клауза па и читавих
синтагми, већ напротив, „да је синтагматска незаконитост обавезни симптон
(семантичке, прим, М.Ђ.) зависности“ видимо у песми Зорана М. Мандића „Глас који допире“ („Мала посланица о Њему и
Диогену“)
Глас
који допире до мене је
мој
глас
он
иде за мном и кроз пустињу
не
теши ме надом
не
замара причама о просветљењу
не
дира у мој руксаг напуњен књигама
Он
једноставно ходи мојим трагом
не
одваја се попут сенке
бешумнији
је од умрлог шума
ни
шум срца му није раван у пољу
тајне
Као
управна, полифокална, реч „глас“ је овде претежно у функцији реагирајуће речи
која према себи држи („прикључује“) више синтаксички и семантички дискретних
речи, али тако да истовремену зависност према лексичком значењу остварује кроз
петоструко реакцијско слагање: глаголско („иде“, „допире“, „не теши“, „не
замара“, „не дира“, „ходи“, „не одваја се“), именичко („пустињу“, „надом“,
„причама“, „трагом“, „сенке“, „шума“). Заменичко („мене“, „ме“, „мој“,
„мојим“), придевско („једноставно“, „бешумнији“, „умрлог“) и прилошко (“попут“.
„кроз“). Аспектуализација као „значењско отварање“ ове мудро, са лингвистичког
становишта изабране речи, постигнута је с једне стране собзиром на
антропоморфни „карактер“ њеног фокуса „мој глас“, „ходи мојим трагом“ и с друге
стране, упућивањем на логосну природу самог језика, јер особености да она
„усмерава семантички потенцијал зависних речи прилагођавајући га себи, и
прецизирајући истовремено сопствено значење (Р. Симић), показује да је
целокупним збирањем и разабирањем тог реченичког (и дословце) потенцијала,
песник (Зоран М. Мандић) дошао до велике тајне духа као слике коју му је „још
мајка брижљиво остављала у албуму душе / Да се сетим / пре него што иком пружим
руку и кажем...“.
Несумњиво
да се овде мисли на лингвистичку раван која из темеља наследног континуитета
предходи артикулацији и комуникацији, а како је по организацији описне
синтаксичке структуре дата можемо је идентификовати као семантички садржај
између аспективности и перспективизовности песничке терцине. Наиме, између две
апстрактности („албуму душе“ у генитиву) и „иком пружим руку“, у акузативу),
где глаголског значење праве прелазности („остављала“ и „пружим“) припада
објекту, док у другом стиху“Да се сетим“ падежно значење свеобухватности
припада искључиво глаголу. Да се тај дар јасног предочавања („дар у коме се
Свевишњи не сме изневерити / А о Њему мораш само у Себи“) граматичког смисла
(„... и кажем / шта ми је / шта ми је то испред“) не овлапоти као изговорена
реч („јер нема другог гласа иза мене ни мисли“) из синтаксичког и морфолошког
слагања (обичаја) са другим речима, просторне и временске језичке целовитости
(„Мој глас слаже моје неизговорене речи у / кацу језика / у буре које је Диоген
напустио без речи“), не значи да његову истину поруке не можемо разумети, да
она није представљена у „албуму душе“ сваког од нас, јер како каже Винтгештајн,
„ако желите да знате шта представља нека реч, онда не размишљајте, него
гледајте“. Да би зато иза привида разноврсне употребе „имена која лелујају
између / шарених именица.../ међу духовитим глаголима и поткупљивим придевима“
дошао до суштине лингвистичког смисла пред оним још „непрочитаним“ (у песми
„Опседнут даљином као лицем жене“), песник се предао молитви речи у себи јер му
тај глас беше „последњи у свему“ како би у том гласовном „пролажењу“ докучио
оно што саме речи попут љубави повезује и даје им смисао, јер „Бојао сам се да
ћу проговорити / да ћеш нестати у мојим речима“. Рекао бих и сам да је
Мандићево све даље читање без страха за смисао написаног у себи било могуће,
јер је, како рече био „опседнут даљином“ писања и Писма „као лицем жене“.
БЕЛЕШКА
О АУТОРУ
Мр
МИЛАН ЂОРЂЕВИЋ (1938, Доњи Милановац, стари крај Лепенског вира) студирао је на
Природно-математичком и Правном факултету у Београду. Објавио је две песничке
књиге. „Звоно земље“ („Слово љубве“, Београд, 1975.) и „Делта“ („Књижевне
новине“, Београд, 1981.).
Поред писања поезије бавио се лингвистичким
истраживањима усмерених на откривање изворног сродства певања, мишљења и писања
у структури песничког језика. Та истраживања је овековечио у књигама:
„Математичка лингвистика и песништво“ („Младост“, Београд, 1987.) и
Coincidentia oppositorum у поезији“ („Апостроф“, Београд, 1999.).
Књига „Права у херменеутичком
кругу“ („Службени лист“, Београд, 2002.) представља ауторов научни рад о
правном феномену по методологији филозофско-лингвистички проширеног
херменеутичког круга његовог семиолошког, археолошког и рефлексивног дела.
Резултатима тих ноума, функцијама научне теорије (искуствена, хеуристичка,
логичка, утилитарна) придодата је и херменеутичка функција као стратегија
синтезе.
Књигом „Логосни (инте)грал језика“ („Пешић
и синови“, Београд, 2014.) Ђорђевић је концепцији „језика прије језика“ на оригиналан
начин потврдио његов био-психо-информациони темељ о „Винчанској граматолошкој
парадигми“ (по ставу проф. др Радивоја Пешића да је човек и биолошки писмен) и
његов археотиполошки смисао.
Милан Ђорђевић је члан Удружења књижевника
Србије, Српског филозофског друштва и Центра за палеословенска научна
истраживања у Београду. Био је оснивач и главни и одговорни уредник часописа
„Огњиште“ и главни и одговорни уредник часописа „Књижевност“. Сада уређује Српски
интернационални часопис „Serbian literary magazine“. Живи у Београду.
Ради
бољег разумевања овог текста одлучио сам да уз њега придодам у целости моје
анализиране песме:
ЗОРАН М. МАНДИЋ
ГЛАС
КОЈИ ДОПИРЕ
(Мала
посланица о Њему и Диогену)
Глас
који допире до мене је
мој
глас
он
иде за мном и кроз пустињу
не теши ме надом
не
замара причом о просветљењу
не
дира у мој руксаг напуњен књигама
Он
једноставно ходи мојим трагом
не
одваја се попут сенке
бешумнији
је од умрлог шума
ни шум срца није му раван у пољу
Нема другог гласа иза мене ни мисли
која
би победила моје убеђење о њему
Он говори онолико колико траје моје
суочавање
са сабластима
Мој напор да изнутра сачувам помирљивост
духа
слике које ми је још мајка брижљиво
остављала
Да се сетим
пре него што иком пружим руку и кажем
како ми је
Мој глас слаже моје неизговорене речи у
кацу језика
2.
Не воле мој глас да чују
Не трпе лојалност која ме чува
Али
увек су ту они који закерају
пуцкетајући као електрични
стубови крај цесте
Моја суочења из пустиње поучна
беху
Брижљивија чак и од забринутости
моје мајке
од њене непоколебљивости за моје
писање
За мене не брини понављам
Сећај ме се кад узмогнеш
И не претварај се
Ово ипак није песма о мојој
мајци
А и да јесте
Куда би то мој глас без мене
3.
За мојим гласом кренуше
кроз пустињу и прашуму
уходе шпијуни и ловци на
уцењене главе
Велика награда се нуди за њу
велика као глава шећера
као она главица изнад Днопоља
под којм ме мајка прижељкивала у
капима
росе
Не дира у мој глас незнање и
превртљивост
ухода
песник не треба свом народу
ни свом гласу
Он чува немир поколења
као што људска крв до утрнућа
алкохол чува
Али гле
ово ипак није песма о мом Брату
А и да јесте
Куда
би то мој глас без мене
4.
О онима што се утркиваше ко ће пре и боље
да ме изда
мој глас ћути
И не слутим
Куда би то мој глас без мене
2003.
ЗОРАН М. МАНДИЋ
ОПСЕДНУТ ДАЉИНОМ КАО СА ЛИЦЕМ ЖЕНЕ
Читао сам и више
заустављао дах као у богомољи
пред непрочитаним
Молио речи да се раздвоје
да ме кроз друге редове пусте у
проласку
Никоме нисам плаћао за своју наду
Морала је сама по мени да претура за
ситницама
Нисам бринуо о њеном умору
Посвећивао сам се сећању на мајку
бледим сликама на којима бледим и сам
Без страха читао сам даље
опседнут даљином као лицем жене
Увек довољан себи да не би био други
у другима као у тузи
Није лако не прећи црту
имагинарну линију осаме
не губити наду
ни пред њеним крахом
И сести за сто с њим
Крахом
у читању
у опседнутости даљином као са лицем
жене
2003.
Нема коментара:
Постави коментар