МИЛИЈАН ДЕСПОТОВИЋ
ПОЕЗИЈА ИЛИ МУКЕ ПИСАЊА
Зоран М. Мандић: „Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем“, Просвета, Београд, 1997.
Писати
поезију значи отварати посебне изворе енергије на којима ће застајати жедни и
они који то нису, да се напоје, да ослушну гргољ, да посебном самодисциплином
крену истим путем.
А
„писати је исто што и умирати“, рекао је Бранко Миљковић, не мислећи да се на
тај начин умире да би се живело, да би поезија живела.
Писати
значи извлачити из себе све оно што „води кроз довођење у питање свега“, оно
што се мишљу дотиче унапред, уназад али и ту, и сад. Поезија је временска
свеприсутност. Она није ништа друго до стално претапање слика и доживљаја,
одржавање њене свежине. Она је каткад и нужност за песника:
„Не
могу као неко сасвим неважно Неко
да
будем Нико
да
му позајмљујем глас који неће имати
ни
лица ни душу ни блатњаве ципеле“.
Рећи
ће Зоран М. Мандић у својој песми „Не могу да пишем лако“ и овом песмом отвара
књигу са насловом: „Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем“,
правећи компилацијски парадокс у комуникацији са својим читаоцима.У ствари,
Мандић алузивно разврстава на своје место све оно што је апстрактна поезија у
омамној фантазији разбацала, правећи напредак, често монолошко песништво. Почео
је од певања о мајци:
„Песма
о мајци се не пише као песма о облаку
Љубав
према облаку нема куд
Из
облака
ни
горе ни доле
Она
лебди заједно са приказама и приказима
које
су мајке дуго разврставале у
нашим
главама
научивши
нас да се љубав
не
учи
нити
да зато има мање знања“.
Тако
Мандић постаје мајка поезије, поезија не познаје своју мајку, она носи њену
душу у себи. У тој динамици гибања Мандић о свему доноси закључни суд о
„осетљивим песмама“ али и о томе „зашто се рукује са сенкама звезда“. То разврставање
је отпор новом језику интелекта, језику
магле.
Формална
песничка строгост долази из протеста према екстремној супротности бића,
двојности типова. Мандић то пак, образлаже слепим експериментом наслуте којим
се „расте у прав и туп угао угледа“, питајући се тако „Шта су могли велики
песници у младости“:
„Да
ли су то исти они саботери који напустише
мале
песнике“,
јасно
алудирајући на појам малих и великих песничких средина, на кланове, на
самобригу а не на бригу о поезији. Поезија ће тек у другом кругу, када се
ослободи потписа, стати на своје место, увек другачије и правичније. Она је
упорнија од песника: „Тужни ли (су) они који никада нису били јачи од себе“.
У
сталној жељи да га „стварност порази“ Мандић и не пише песму, (отуда и такав
наслов књиге), коју може да напише, он пише песме које ће га надживети и које
ће својом сталном сугестијом проповедати немерљиву сен тачног и важног. „Он
говори речима кроз које светлуца нешто друго, наиме духовни призор самог певања
којему је чекање на музу благословније од њезина доласка“ 1).
И
заиста Мандић је поетски задатак свео на „Записивање напора“, који често
прелазе у зеинтистичке реченице: „Не пишем о ружи / о лепоти која се иселила из
руже“. Хуморизам са више критичког, је поетско оруђе Зорана М. Мандића, песника
али и врсног критичара, сада су његове критике промениле форму, сажете су у
песме чији су стихови сентенце у којима се крије непомирљивост са свим оним што
је конверзацијски празно и подваљујуће. Јер кад тад „оштећени се досети“ а
„сећати се значи откидати / од живота оно што није / морало да промакне“. Оно
што промакне је испред нас. И поново се враћамо на почетак, до Бранка, када Мандић
у сличном тону пева:
„Текст
је као рана
А
рана у облику песме
гоноји
се и крвари“.
Ево
и неколике сентенце које се једноставно могу издвојити:
*
„Не
постоје једноставни одговори, као што не постоје
једноставне
величине.
*
Мрак
није осетљивији од зоре.
*
Победа
је кад дозволиш стварности да
те порази.
*
Не постоји ни оно што може да се догоди.
*
Одгонетање смисла речи није тумачење
смисла.
*
Право на пролазност је загарантовано
сваком.
Мандић не фолира у својој поезији, уистину
он има посла са речима којима је веран, он је „Онај који прелази пут / кроз сопствено срце“. Зато поетска
креативност тече из крвотока а не из калемарских младица које кад тад покажу и
туђи плод. Указујући на „ресавску“ поезију Мандић у песми „Песнички послови
безименог калемара“ поставља сумњу да ли се нешто у двојности може одвојити од
двоједности.
Тако попут Сретена Марића у есејистици,
постаје притајени поетски полемичар „који скида позлату са искричавих
рефлексија својих немих сабеседника. Можда зато што су неми...Има у томе
дијалектике гипког ума, рафинмана и интелигенције, проницљивости...“ 2). Мандић
раскошћу речи, оспорава али и ваздиже, чини то са мером и по свом кодексу који
је настао из потребе да реши она битна и замршена питања.
Ни слабићима ни довијантима на речи, Мандић
не слути добро: „Изговор уништава дисање“. Дакле, дишите са чистом визијом
поетске праксе која и опоре метафоре нечег далеког претапа у блиско. „Песник је
сувише плах да би / отишао у тишину по знање о себи“. Зато се Мандић и опире
сваком ућуткивању и преобрће увек накарадно постављени распоред. При том нас
подсећа на Клемансову мисао: „Немој своје слабости сматрати страстима“.
Хуго Фридрих: „Структура модерне лирике“,
Стварност, Загреб, година (?), стр.197.
Петар Џаџић: „Из дана у дан“, Просвета,
Рад, Београд, 1976, стр. 178.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Милијан Деспотовић је рођен 1952. године у
Субјелу крај Косјерића у Србији. Пише поезију, есеје, књижевну и ликовну
критику. Објавио је више књига поезије: „Кад у мртвој тишини“, 1974, „Пушчане
риме“, 1976, „Каменопис“, 1971, „Ђуканова вода“, 1982, „Невреме над Субјелом“,
1986, „Разговор са Сизифом“, 2008. и др. Оснивач је и уредник Књижевних новина
„Свитак“ и часописа „Паун“ у Пожеги. Превођен је на више страних језика. Члан
је Удружења књижевника Србије. Живи у Пожеги.
Овај текст објављен је у Књижевним новинама
„Свитак“ (Пожега) у броју 22-24 / 2000. у оквиру прилога „Портрет књижевника
Зорана М. Мандића“.
Нема коментара:
Постави коментар