ZORAN M. MANDIĆ
NIKO ME NEĆE PREPOZNATI
Svojim putem kao pogledom s
onim uvek što nije u
duhu senzacije što vara pogled i
put
zavodi u veri
među objektima nepostojećeg
pukog u neprolaznom
Volim svoju bolest
klanjam se njenoj svojini u sebi
ne mislim da sam važniji
Na zidu hrama ostaće utajen moj dah
u liku paučine
snebivanja u duhu
sumnje
Niko me ne zaustavlja dok hodam
po obodima neuhvatljive celine
sveta
niti ikog srećem u tolikom metežu
pojedinosti
Anđeli ljubomorno strepe da ne pogrešim
u sebi
u tragu koji me više ne prati
Pripadam samo svojoj bolesti
Pisanju
Onom što uvek nije
Zato me neće niko prepoznati
Niti ću morati sobom da ih
isplaćujem
Нема коментара:
Постави коментар