25. октобар 2017.

ВРАТА КОЈА УМИРУ





















ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВРАТА КОЈА УМИРУ

Пред поноћ осећам тежину сна
Из неког далеког угла
допиру јауци скривених врата 
у једној јединој једначини троугла
моја судбина је као непозната дата
Пред поноћ осећам тежину сна

Пред поноћ осећам тежину сна
У границама подељеном броју
покушавам да пронађем своје лице
али се све завршава иза врата у строју
на средини непознате улице
Пред поноћ осећам тежину сна


Пред поноћ осећам тежину сна
Јауци из угла
неког непознатог троугла
 изнемогле сказаљке парализованог сата и
троугласта смрт непознатих врата
Пред поноћ осећам тежину сна


(Из књиге песама Путник и његова невоља, 1976)

Нема коментара:

Постави коментар