ЗОРАН М. МАНДИЋ
САГА О ПОРОДИЧНОМ ДУХУ
ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА
(Ђорђе Д. Сибиновић: „НИЗВОДНО“,
роман, „Агора“. Зрењанин/Нови Сад, 2018)
Да ли нас
читаоце, из крутог метафоричког угла, други роман „Низводно“ Ђорђа Д.
Сибиновића (1964), познатог београдског аутора више песмозбирки и књига есеја,
међу којима се као засебна библиографска јединица „гура“ и његов роман-првенац
„Погрешно“, наводи на веровање да је као прозна творевина замишљен и остварен у
духу метафоре Милорада Павића о „роману као држави“ – питање је, које несмуњиво
може да „исходује“ низ различитих, па чак и опонентних, одговора на тему: колико
се роман као „једна велика или мала држава“ оглашава у неодољивој привлачности
обновљене фабуле. И њене класицистичке гаме у којој је та „велика или мала
држава“ представљена као фигура, која „има своје обале и границе, свој рат и свој мир, своје време,
које није усклађено са гриничким временом, које има своју климу, своју
надморску висину, своје депресије, своје суседе, своју филозофију, своју
економију добру или лошу, с којом може или не може да исхрани своје поданике“.
Наравно, да би увод овог текста нерационално заузео много места, ако би се
наставило са даљим цитирањем Павићеве метафоре о роману, који, као и све
државе, има свој језик који свет када се пређе граница може или не може
разумети. И макако и маколико се у тим прелажењима кретали „узводно“, или „низводно“,
са, или без, жестине иронијске дистанце, с којом се причају и препричавају
историје породица и догађаја, који их укрштају, вежу и међусобно удаљују, као
идеје „остварења“ игара са “рулетима“ пузли, лего, и рубикових коцки.
Поштујући избегавање те
нерационалне цитатности ваља одмах с почетка читалачког доживљаја истаћи да
кроз Сибиновићев роман „Низводно“, попут неке велике европске реке, тече и
пробија се веома уверљива, без постмодернистичких пукотина, подеротина и
прогоретина, како је то волела да каже Исидора Секулић, прича о породици, као
феномену друштвене, економске, емоционалне и егзистенцијалне заједнице смештене
међу „пејзажима“ и „излозима“ историјског контекста двадесетог века и његових „разнобојних“
идеолошких супстрата и ломова. Прича која, са својим лирским пасажима и
украсима, чудесно разоткрива дух промена породичне заједнице у наносима промена
времена, идеологија и политика. И свих оних ситуација, поготово са освртима на
асиметричне судбине појединаца и њихових онтологија, које су реметиле, па и
кочиле, хармоничне линије одвијања тог „духа“, оптерећене међу бројним парадоксима
и кошмарима анти-митологије, већ, поменутог двадесетог века. У том романексном „сликарству“ Сибиновић
заступа, попут Дериде, филозофско уверење, по коме је појединачни живот, као и
смрт, само једна слика, која, поред незнаних, има своје знане јунаке и
јунакиње. Своје гладне и сите године, своје неплодне крајеве и своје житнице
(М. Павић). У том „сликарству“ Сибновић је одмах с почетка радње свог романа,
почео да открива карактер и душу његове идеје, пуштајући с њом „низводно“ све
оне добро означене појединачне „непослушнике“, којима су за њихове промашаје и
неуспехе, увек неки други били криви. Кажњавајући их тако остављањем без „друге
шансе“, или без фамозног „ресетовања“ личне животне стратегије.
У том „кажњавању“ аутор је
списатељски доста смело „упирао прстом“ на све своје „низводне пливаче и
станаре“ на: негативце, афераше, лажне сведоке и корумпиране креатуре, које су
се истицале углавном у рушењу етичких тековина стандарда и инфраструктура. А
ток поменуте приче развија се кроз праћење судбина чланова породица – Церовић,
Мандић и Грујић, које се у извесном смислу, дотичу, сударају и разилазе на
сликама из ауторовог „блиског сећања“, с
каквим је такву врсту временоског интервала у једној својој песми означио
Фернандо Песоа. А, тако конципиране границе тока те „низводне“ приче, као да се
заустављају, фигуративно казано, пред некаквим „кинеским“, или „берлинским
зидом“ различитих, наданих и ненаданих, историјских исхода. И временских „разломака
и неједначина“, било да је реч о „Великом рату“, или о државотворним транзицијама
екс југословенских творевина. А, што све заједно сведочи о широком временском и
историјском опсегу у који је Сибиновић сместио детаљистику дешавања породичних
судбина, дилема и сумњи Церовића, Мандића и Грујића са „фуснотама“ које се
односе на повести живота њихових појединачних представника, као што је, рецимо,
најубедљивије обрађен лик Стевана Церовића, који на мапи временских токова
романа, негде до 1993. године, заузима посебно, чак повлашћено „беседничко“
место. Место, са кога одлазећи „узводно“ патетично изговара лапидарне речи,
које личе на афористички мото(р) комплекса васцеле радње романа: „Успели смо, /живели
смо. /Успећемо, /умрећемо“.
Посебну димензију овом, за
разумевање, сугестивно питко (и читко) написаном роману даје позиционираност
његовог аутора у самом току текста радње, а у којој је он увек, са одређеним
невеликим временским заостајањем, некад и на дах, иза својих јунака и јунакиња,
Стевана Церовића или Софије Грујић. И иза догађаја, у укрштајима чијих плетива нестају контуре и „силуете“ појединих временских
„комада“ засићених „радикалима“ бројним
алузијама, асоцијацијама, па чак и сећања на „Тита и партију“. И њихових замагљених
погледа. Уз ту димензију равноправно, готово приљубљено – раме уз раме, стоји и
димензија, која своју важност црпе и посуђује „ефемерисима“ породица и „племена“
Церовића, Мандића и Грујића, И њима сличних историјских корелатива и поседа
других породичних презимена. Сибиновић је у тим подухватима, да се опет на
тренутак вратимо на размишљања Милорада Павића, развио карактер дипломатских
поступања у креирању и достизању „баланса“ наративних интеракција коришћењем
песничких слика и фигура, метафоре пре свега... Речју, он се у том процесу понаша
као прави творац. Као аутор свестан одговорности по којој писац једнако може бити суверени творац, али и
неспретни, или нехатни рушитељ свог дела (романа). Онај, који је превише „погрешних“
загонетки ставио пред свог читаоца.
Наравно, да Сибиновић није упао
у замке таквих ризика, и да је сачувао хармонију и целовитост свог романа, који
се темељи на владању познавањем разлика, међа и граница између цртежа и слике „приче“
о суштинама успеха, неуспеха и фаталних моралних посртања. О животу, као игри,
која тече „низводно“, или сизифовски „узводно“. На површини таквог казивања
Сибиновић је изградио суверени ритам свог већ препознатљивог оригиналног
приповедања. Мирног, као Андрићева реченица , чак и у његовим „Немирима“ и
темпераментног као скоковитих казивања у Црњансковим „Сеобама“. У сваком
случају реч је о вешто постављеним дијалозима са историјом и имагинираним
дописивањима с њом и мапама њене „географије“ од Београда до Дубровника. На
читалачком столу Србије, ако Бог да и ван њених граница, тако ће ове и наредних
година, суверено конкурисати за НИН-ову и друге награде, овај Сибиновићев роман.
Нема коментара:
Постави коментар