ЗОРАН М.
МАНДИЋ
БРОДОВИ/ ЛАЂЕ СА НЕПРОВИДНИМ ПОВЕЗИМА
ПРЕКО ОЧИЈУ
(Скица за
портрет спинованих „истина“)
Бродови/лађе неуморно плове с једног на друге крајеве простора, док им
се на јарболима или катаркама, изнад крме и прамца вијоре заставе држава из
којих су. На тим воденим путевима теретњаци, као најгломазнији ненаоружани
„примерци“ из њихове импресивне заједнице различитих цивилних и војних пловила,
углавном преносе бројне „расуте“ терете од пшенице, кукуруза и шећерне репе до
угља, песка, шљунка и нафте. И низ других различитих роба „путују“ скривене у
њиховим, углавном металним, утробама у којима су се некада, као у чувеним
дрвеним галијама, налазила места за веслаче и робове. У тим утробама посебно су
била чувани одређени боксови за смештај намирница којима су се хранили чланови
посаде и друго особље. Појавом сателита означене су скоро све котиране тачке на
нашој планети на којима се у воденим мега дубинама налазе бројни потопљени
бродови/лађе са товарима које су носили, и са људима који су их послуживали.
Али, ова причица није замишљена као робиња идеја већ написаних и богато
илустрованих сличних прича, које се штампане налазе у разним: алманасима,
годишњим календарима, уџбеницима, читанкама, лексиконима и енциклопедијама. Дух
кода њене идеје ненадано је изронио из књижевних дубина њеног аутора, који
последњих година сатима шета левом обалом Дунава, поред Апатина, ступајући у
немушти дијалог са тим великим европским речним џином, чију мирноћу воде и
немире њених таласа секу и пресецају бројни домаћи и међународни бродови и
лађе. У том дијалогу се зачела ова причица, као жанровски конгломерат, отисака
есејморфние лирике, прозних заврлзама, сатиричких жаока и епских притиска за
линеарно и метричко обезбеђивање „смештаја“ у дугим, почесто предугим
реченицама, за бројне речи, њихове везе (тетиве, споне и друге контакте са
„примицачима“ ), сусретања, „карактера“
и надасве избора. И све то у засебним собама са високим комфором. Са посебним и
одвојеним купатилима за „мушке“ и „женске“ именице. За собе са теретанама за
глаголе. За салоне у собама за забаву придева и епитета. За собе, са посебним
излазима на трим стазе за интерпункцијске знакове.
А, овај писац, као несумњиви део
тајне те идеје, необичне архитектуре њеног наратива, поиграо се са сопственом,
готово метафизичком, жељом да преко мапе превоза и трансакција преноса бродских
терета проникне у историјске карактере земаља из којих су ти бродови. И шта то
уче њихова деца/ђаци (основци, средњошколци и студенти) из написаних књига за
њихова знања? Да ли су то књиге засноване на правим чињеницама и подацима или
су у питању разнобојна и разнотона спиновања, како би се сакриле истине и
кривотворили резултати на семафорима историјских исхода? Да ли и шта, на пример
данашњи ученици Јасеновца и Аушвица, за које се превози угаљ, пшеница, шећерна репа и соја,
читају о тим својим местима док река њихове историје мало тече, а више понире?
И зашто бродови и заставе под којим они плове ћуте и прећуткују неспиноване
истине земаља из којих су? А, уз све то да их нико, док плове, тргују, па и
ликују, не притиска и не дира. И зашто се чак и сателити, са непровидним
повезом преко очију, одмичу од таквих слика на својим екранима, које не могу да
избришу и када би хтели?
Нема коментара:
Постави коментар