ГОЗБА РЕЧИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГОЗБА РЕЧИ

Пишем са истом оном зебњом

као и писци пре мене

над написаним се молим

да ме до краја речи заводе

да ме изнутра свежу

и не пуштају без језика

Однекуд  глас праписца ослушкујем

лупу док справља речи

и у складове их натерује

А онда тишином опчињен над

 хартијом скрхан плачем

што исто написах као и праписац

И не померих се ни макац од дате

непроменљивости

На гозбу речи никад не стигох

Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)