НЕОПХОДАН ЧОВЕК

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕОПХОДАН ЧОВЕК

(Претресање и протресање историје човека)

            У писању је увек потребно нешто више од текста: нешто да као невидљива сила постојања повуче/погура његову идеју. Та сила, бескућници, или они исти ликови са Рјепинове слике, Бурлаци сa Волге, би рекли – то су људи који су некада на реци Волги узводно, за пола рубље, вукли бродове, опет мора да је у дослуху са налогодавцем, који живи у неком од домова светлости, а ужива и одмара се на једној од ривијера маште. Та човекова потреба у разноразним причама, од случаја до случаја, његове проницљивости и све угодније писмености, стално је у историји цивилизације била ношена жељом да се сваки тренутак њене повести добрано претресе, или пак, протресе, како би се логичке наслуте избавиле из емоционалних и страствених заблуда и статистичких грешака, па чак и у Библији. И, то углавном везано за судбину  дословног препознавања феномена неопходности. О, рецимо, потреби за постојањем „неопходног човека“, оног који воли, док пише колумне, да једе салату од коријандера уз било које касероле. И, који ће управо уз осећање сласти коријандера, тих, како их у говору ботаничке заједнице народа из редова племена брђана, означавају као – чудесне двојнике першуна – спознати пут и еротику мириса апсолутне спознаје историје потребе новозаветног постања „неопходног човека“. Оног истог, који своје речи суверено оставља на одру празнине претварајући их диљем космоса у шапат стрмих литица са којих се одвија стаза коју мисао, свака мисао, „неопходног човека“ прати и с њом цитира успомене, наслуте, предсказања и провиђења. Изговарајући именима неопходна имена. А, све то у настојању да се заведене јединке одврате од веровања да им ико, осим „неопходног човека“ може испричати сутрашњи сан, илити, препричати наредни дан, да би их, као и бурлаке са Волге, задовољио са лепотом мањине и филозофијом немања сведене на пола рубље на њиховим  окрвављеним длановима са попуцалим лигаментима у коленима и лактовима. Зато, ваља признати, да нема: других путева, других времена, других звезда, других празнина, других пролазности, других вера и других љубави без „неопходног човека“. Без чије светлости ће се угасити и сва друга хипотетичка светла. И онај непоновљиви бљесак пламена коморе у којој наводно свако јесте за све време тренутка, а пред којом и други, као бурлаци са Волге и њихова остала браћа бескућника, чекају да се осветле. Да изађу из коморе за њим „неопходним човеком“ и отисну се заједно, узводно, или, низводно, на пут кроз време, празнине, пролазност... И ривијере маште.