МАНДИЋ О ПОЕЗИЈИ СТОЈАНА БЕРБЕРА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

                     МАНДИЋ О ПОЕЗИЈИ СТОЈАНА БЕРБЕРА

            У пословима сређивања архива личне библиотеке и написаних бројних књижевно-критичких текстова, објављених на страницама, исто тако, бројних књижевних часописа, „налетео“ сам ових дана на текст о песничкој плакети, објављеној под насловом „Брава“ сомборског песника Стојана Бербера (1942, Винорача крај Светозарева илити данас Јагодине). Текст сам пронашао у књизи Берберових Изабраних песама (186 стр.), коју је 1987. године објавила Књижевна комуна из Апатина. Књигу су потписали: Радивој Стоканов, као писац предговора и аутор избора песама, Стево Н. Драча, као уредник издања и председник Књижевне комуне Апатин, Миле Грозданић, као технички уредник издања и Петар Гублета, фотограф који је, по избору Ирме Ланг, дугогодишње кустосице Коњовићеве галерије у Сомбору, снимио тридесет цртежа познатог српског сликара са европском репутацијом, Милана Коњовића с којима је књига илустрована. Поменути мој текст у књизи је објављен у блоку Речи о аутору и он је  као у каквом „трилеру“ драматично покренуо моје сећање на осамдесете године прошлог века, па и прошлог миленијума, у којима је Бербер прилично амбициозно наступао на сомборској књижевној сцени, коју су поред моје маленкости чинили: др Томислав Цветковић, академик Миро Вуксановић, др Саша Радојчић, покојни Радивој Стоканов, Миленко Попић и др Драгољуб Гајић, а око које се, као и у многим другим градовима диљем Србије и једне од екс, илити, бивших Југославија „врзмала“ група невероватно упорних аматера и разноразних књижевних "трговаца", који су и после неколико деценија остали у мање, или више дубокој сенци. У оквиру тог сећања надолазиле су ми слике успомена на којим се Бербер истицао „надирањем“ попут „касетне бомбе“ у више смерова, као: песник, романописац, антологичар, полемичар, историчар, и који је можда баш због таквог опредељења пропустио неопходну концентрацију да се темељније изрази и афирмише у оквирима само у једном од праваца својих књижевних „лутања“. Наравно, да ово мишљење није написано са негативни предзнаком, с обзиром на ширину опуса у коме ће будући нарташтаји, нарочито они заинтересовани за аналитичко-синтетичка књижевна истраживања и вредновања, ако их до тада „не поједе“, или „не прогута“, дух све агресивније и борбеније дигиталне епохе. Морам да признам, да сам се у овом тексту, са извесним полемичким ризиком, одлучио да о Берберовој „мисији“ на сомборском књижевнои платоу, на коме још увек, да ли рационално, или пак ирационално, „царују“ Лаза Костић и Вељко Петровић, упутим и на чињеницу која сведочи о квантитативној величини Берберовог укупног опуса, било да је реч о књижевности или о медицини, а који није мањи, већ је можда и већи, од оних који су иза себе оставили „неприкосовени прваци/ цареви“ сомборске књижевности, из чије историје су, помало и некритички „позајмљени“ Лаза Костић и Вељко Петровић за имена награда и манифестација, а којима су успели да се оките неки „писари“ и скрибомани који то апсолутно не заслужују, а које данас у Србији установљавају чак и: месне заједнице, удружења грађана, манастири и неформалне групе. Коначно, да дођох и до мог текста објављеног 1987. године,  како у књизи Берберових Изабраних песама (стр.173-174), тако исте године и на страницама часописа за књижевност, уметност и културу Ревија из Осијека у некадашњој југословенској Републици Хрватској:

                „Бербер  на нивоу једне контролисане организације текста успоставља веома алузивну констатацију о кризи слободе и опасном нарастању непријатеља, који окружује, али кога треба окружити. Уместо историје као хронолошке хијерархије података и уместо атласа као „крштенице“ градова и држава, а Бербер потеже за тајсном сопствене перцепције, која својим чулним реквизитима разлаже слику сумње, унутрашњег времена, режимских дилема и представа о сопственом свету и зонама његовог интересног, па и политичког, повезивања. Разлагање слика сумњи, дилема и интереса Бербер чини помоћу ироније, али не као простог механизма, већ оне врсте исказа који својим апострофима обележава педантно ограђена (заборављена) и дистанцирана места чија колебљивост тече од периферија па чак до центра људског (личног) немирења. И одбрана егзистенцијално испарцелисаних поседа.

                Бербер у свом имагинарном и географски непознатом али примењеном домицилу, укршта своја слободарска копља са надменим и незахвалним непријатељем. Он пише упутства. Саветује. Виче. Да би у једном тренутку своје „браве“ начинио од њених кључева рукопис: емоција, асоцијација, басноликих алегорија и асоцијација.

                Други део „Браве“ представљене под заједничким насловом „Над“, који је у равни Берберовог досадашњег гледања на свет ствари људи, те има оне одреднице којима је његова лирика изашла из оквира простог лирског записа, односно цеђења осећања и утисака.

                У стилу Андриђеве синтагме „шта сањам и шта ми се догађа“ Бербер исписује песме које по свом садржајном миљеу личе на наративе прича или минјатурне записе о малим и великим, а рекло би се о свакодневним изазовима поред којих је појединац принуђен да постоји.“.

                И за крај да додам, да се Стојан Бербер веома извештио у коришћењу тзв. примењене политике писања. Писао је, сећао се и узимао из својих дневника оно што је и да ли је било на „дневном реду“ оног што је „сањао и што му се догађало“:

            Сав од сумње саздан усред овог света

ако не умрем постаћу комета

Узалуд сањам оно чега нема

ватра место цвећа у глави се спрема

Не видим ти руке не видим ти очи

у шуме невидице тело ми се точи

Погинућу гладан усред страшног лета

а крв ће ми сама у ружу да процвета

(Песма Ружа из књиге Бела јутра)

                    С представљања једне од Берберових књига у ДКВ у Новом Саду