РОМАНЕКСНА КЊИГА ПРИЧА О НЕБЕСКОМ КРАЉУ ПТИЦА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РОМАНЕКСНА КЊИГА ПРИЧА О НЕБЕСКОМ КРАЉУ ПТИЦА

(Рале Нишавић: ОРАО ЗМИЈАР, Бистрица, Нови Сад 2017)

            Књига прича ОРАО ЗМИЈАР познатог новосадског новинара, писца и издавача РАЛЕТА НИШАВИЋА (1946), доноси слике, готово филмски повезане, са имагинарног „путовања“ кроз детињство, као „опште и место и време“ сваког човека. Аутор је употребом та два, по антрополозима најзаначајнија и најважнија, одредишта људског живота, настојао да сугестивно метафорички имагинира слике, фајлове и фолдере процеса физичког, интелектуалног и моралног одрастања човека, пре свега детета, као базичне онтолошке основе за комплексни развој личности, оспособљене и спремне да се у будућности укључи у свеколики систем друштва, као, друштвене, етичке, социјалне и економске заједнице, без обзира на ком степену развоја се она нашла, и налази, у књижевном описивању, или историјским, антрополошким или социолошким истраживањима. Аутор је идеју књиге утемељио, чак и педагошки, на пластичном поређењу света људи са светом птица.

                Пет прича, утканих у ткиво ове књиге, заједно и ретроактивно постављених у том језички богатом и за најмлађе прилагођеном, писаном ткању, чине бајковито испричану басну на чији је наративни трон, као централна личност, васпостављен Орао Змијар, илити, „краљ“ штитоноша, контролор, коректор и надзорник „несамерљивих висина на небу на коме се он осећа као у свом дому, или, сопственом гнезду, на гранама крошњи огромног бора, или чемпреса, негде на неосвојивој планини...“, како то Бранко Ристић сликовито истиче у прилогу свог рецензентског штива.

Приповедачка динамика здања ове заједнице прича, есејморфног карактера, у многоме личи на дух и на ДНК класичног романа, односно на ону врсту прозне, фабуларне и реторичке, тензије, која текући кроз ткиво тих пет повезаних прича, подсећа на велеградску булеварску мрежу повезница, главне са бочним и осталим споредним улицама приповедања, обухватајући чак и наставке одређених спонтаних дигресија. А, све у оквиру правца приповедања о збивањима и догађајима, који чине и репрезентују живот фауне, у књизи фокусиран на обзоре и границе света птица, као територије једне од вешто профилисаних „саставница“колоплетних вибрација и дистонација басноликог амбијента и бајколике атмосфере животињског света.

Речју, ова, пре свега, читалачки занимљива књига, се може означити као покушај реафирмације феномена хармоније, која комуникацијски влада у узбудљивом свету птица: грабљивица, играчица и певачица, а из које, као ноте, са партитура из кајданке појединих Вивалдијевих композиција на тему радости доласка пролећа, одзвањају звуци „космичког весеља“ у „чаробној гори – Загори“.

Нишавић је портретски Орла Змијара конципирао, као веома поштовану „личност“ животињског „царства“ и то, не само, као „краља“ његових птица, већ и као јединку коју са великим уважавањем цене и подржавају и други припадници „разнотоне и разнобојне“ фауне (гмизавци, козе, лисице шакали, зечеви...), који живе у пишчевим (песниковим) „планинским стрминиама“, над којима је и сам, као дете, у сновима, летео и лебдео у „красотама небеских висина“, а, на крају, чак, како то аутор истиче са апострофираним пијететом, и радознала деца, тек стасала за укључивање у процесе обуке за стицање разноликих знања, техника мишљења и бројних радних навика и животних искустава.

На крају, овог текста, треба посебно истаћи да ову романексну књигу прича, са набојем мноштва педагошких натукница и примера из употребе културе језика, красе колористичке илустрације Данијеле Трзине, академске сликарке, које су урађене са много шарма сликарског, пре свега, цртачког умећа, како би ову књигу могли да читају и у својој машти досегну и почетници читања – они најмлађи, који су тек кренули путем слова и замршеним стазама разумевања написаног, насликаног и нацртаног.

                                                                 

БЕЛЕШКА О АУТОРУ:

РАЛЕ НИШАВИЋ (1946, Острељ, поизнад Бијелог Поља),познати новосадски новинар и писац, аутор је великог броја песничких и прозних књига, сликовница и књига за најмлађе. Књиге и појединачни новински и књижевни текстови превођени су му на више страних језика (руски, грчки, македонски, турски, словеначки, мађарски, словачки, русински, румунски, јерменски...). Приређивач је и уредник више антологија српског и светског песништва. Приредио је изборе из песништва: Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја... а аутор је избора „Чика Јова за најмлађе“ који је објављен у више издања. Дугогодишњи је новинар и уредник у угледном дечијем листу „Невен“ чија  редакција је била у систему Новинске куће Дневник у Новом Саду. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, на катедри за руски језик и књижевност и стекао звање професора.За изузетна новинарска остварења добитник је награде Јаша Томић, коју традиционално додељује Удружење новинара Србије са седиштем у Београду. Од 1993. године  власник је и оснивач Издавачке куће Бистрица у Новом Саду, која је до сада објавила преко 1200 наслова домаће и светске књижевности.                    

РАСПАД СЛИКЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАСПАД СЛИКЕ

Док сам читао

премештајући се са једног

на други крај беспућа мисли

они који не читају

сејали су и пресејавали жита и

шећерну репу

у жедним крајевима други су

преносили воду са далеких извора

Мајке су купале децу

старци у новине завијали дуван

Светски дим лебдео је попут

пламичка између огромних

облака

Међу редовима цвилела је тајна

о читаћу

                сејачу

                               водоноши

Облак је надзирао призоре живота

а онда се распао као што се

распадне свака слика    

NEŠTO ŠTO NIJE MISAO

ZORAN M. MANDIĆ

NEŠTO ŠTO NIJE MISAO

Svaku noć pre konačnog sna
na ploču drvenog stola u kuhinji
istresam sve misli
i pokrijem ih krpom zbog muva
Onda me neki vrag iz kuhinje
baci u krevet
Pamtim da na početku sna stoje
velika vrata
pred kojima nekad satima čekam
Čim se vrata otvore od potmule škripe
sve zaboravim
šta je dalje bilo
Ne znam ni kako se iz kreveta
zatičem za stolom u kuhinji
ni kako postajem živ
Pamtim da u kuhinji osetim prvo
nešto kao ubod
da se stresem
ustanem od stola sa sendvičem
koji se nalazio ispod krpe
Treba mi onda dugo da prvi put zagrizem
pipkajući prstima
po nečemu što nije misao
a hleb mi u ruci
i ne sanjam više

СУМОРНИ ПАУКОВ КВАДРАТ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СУМОРНИ ПАУКОВ КВАДРАТ

Видим тај круг

у коме тишина раскива

своју мрежу

Немоћан да претворим у плетиво

у суморни пауков квадрат

окрећем се траговима светлости

да бих у размацима између

неприсвојених честица

нашао стазу

на којој нећу исклијати у речи

Тишина у расулу сопствене мреже

згрануто јеца

над препеваним чулима

и напушта стазу на којој се

све више уочава

суморни пауков квадрат

(Из књиге песама Путник и његова невоља, 1976) 

УПОТПУЊАВАЊЕ СЛИКЕ

                                Зоран М. Мандић поред слике Душана Ћурковића

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УПОТПУЊАВАЊЕ СЛИКЕ

(Мали есеј о сунцу)

                Тужан сам. Онолико колико јутрос нисам почео да се радујем. Свему што је устало из постеље, што је преживело ноћ. Време без сунца.

                Али, моја туга употпуњава слику, поред могућности да негде између постеље и ноћи, неба и сунца, стоји стабљика бесмртне песме. И њише се на светлости. Потпора васељени. Апогеј. Уз чије литице ужарено теме додирује сунце.

                Тужан сам што ми туга изједа сву ведрину. Што не смем да се обазирем на осећања, због којих се душе неповратно селе у безмерну милост сунца. У недокученост чудесног мишљења. У истину да то све ваистину чини сунце. Разложном осветом нашој непажњи. Неспособности за бољи избор вокације. Прескупе усамљености и мизерног лудила. У које одлазимо сугласничким и самогласничким интонацијама. Поробљеним интерпретацијама света. Универзума.  Упркос добрим околностима да одустанемо. Да се помиримо са сунцем које нас трпи стрпљивије од безразложне веселости. Авети на слободи мисаоним временом само са иреалним светом.

                А, грејемо се на сунцу у тој мисаоности.

ИЗЛОГ

                                      Слика Петра Лубарде - Плави излог (1930)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗЛОГ

(О чежњи за теоријом Николе Тесле о „магнетном пољу“ излога)

            Са друге стране стакленог зида излога је ставрност, нарочито у машти, због које посматрачу личи на илузију. На нешто недохвативо и неоствариво. На сан, који заједно са тим посматрачем, дрхти, као листак на ветру, како је то записано у једној од Шантићевих лирских песничких слика.

                Као дете одлазио сам пред излог једне варошке, илити, локалне, посластичарнице, коју је држао један Цинцарин из македонске Горње Бјелице, да бих дуго пред њим чезнуо за колачима, посебно тулумбама и баклавама, који су били изложени иза „стакленог зида“. Једном приликом мајка ме је, са старијим братом, одвела у ту посластичарницу и наручила нам по две тулумбе и по две баклаве. Али, већ, после првог залогаја, осетио сам отпор према тим преслатким колачима са: медом, лимуном, млевеним орасима и са много белог шећера, јер нису могли да се мере, по ничему, по укусу и сласти, са кремпитама или принцез крофнама наше мајке, или са штрудлама, које је правила са маком, вишњама и јабукама.

                Тада сам ваљда схватио, и у „бележницу“ своје детиње главе умеморисао, карактер појма чежње, коју излог буди у својим посматрачима. Схватио сам колико излог вара жељу и чежњу за поседовањем амбивалентне стварности иза тог свог „стакленог зида“, како би то у својим теоријским закључцима истакли поједини филозофи. Али, и без тих филозофских закључака остао ми је онај необрисиви осећај чежње, коју и данас препознајем у себи када се нађем пред неким излогом са чије унутрашње стране дистонирају понуде разноразних предмета и роба. Одрастајући, почео сам да уочавам да се излози све чешће појављују у мојој свести и мојим „унутрашњим“ очима, па сам тако у једној мојој песми, од које сам запамтио само наслов – Излог, већ као средњошколац, почео да промишљам судбину појаве појма излога, као извора чежње, како са уочавањем, тако и за поседовањем „нестварне“ стварности. И, коначно схватио, пред излогом, или не пред њим, да његову чудесност генерише одређено „магнетно поље“, које се нажалост не спомиње у физици, нити се нешто озбиљније том материјом у својим научним погледима бавио и чудесни Никола Тесла. Али, не могу, да у овом „малом наслову“, не признам, да бих много тога дао да сам макар само пола сата у некој посластичарници, уз штрудле моје мајке са маком или вишњама, провео са Николом Теслом, слушајући како то он објашњава „магнетно поље“ излога. Можда би ми, баш он, у некој дигресији, изнетој (учињеној)  упоредо са својим теоријским излагањем, рекао – да свака књига, која може, или не мора, да се чита, има свој имагинарни излог. И онај његов стаклени параван, који стварност дели од њене нестварности и не да им да се хемијски помешају као уље и вода. Као поезија и проза, илити, као штрудле моје мајке са тулумбама и баклавама оног Цинцарина с почетка овог текста.

АПОКАЛИПТИЧКИ ОДЈЕК ТВОЈЕ - МОЈЕ, МОЈЕ, МОЈЕ...

ЗОРАН М. МАНДИЋ

АПОКАЛИПТИЧКИ ОДЈЕК ТВОЈЕ - МОЈЕ, МОЈЕ, МОЈЕ...

(Светозар Савковић: КОВАЧИЦА РЕКА, Бистрица, Нови Сад, 2017)

            У тематски густо конципираној песничкој књизи „Ковачица река“,са шестдесет песама распоређених, а самим тим и подељених, у седам засебних циклусних целина :1) Обичним људима, пчелама и мравима, 2) Куда иде овај свет и шта чине људи, 3) Уз природу живота, 4) Посвете, 5) Циклус збиље и снови, 6) Родовски циклус (2007-2017) – Трагом земље и 7) Разумевања, њен аутор Светозар Савковић (1955), покушао је да на њеном „терену“, пре свега „терену“ бивствујуће сумње, великих контраверзи, контрадикција и парадокса савременог света и његове дигиталне епохе, искористи своју умну енергију, знање и досадашња списатељска (песничка и прозна) искуства стављајући их у службу преиспитивања „природе живота“ и егзистенције бројних питања „узнесених грехом људским“, а у „заметнутој кавги“, како он то сугестивно сликовитим описима осветљава у крилу „растрганости у пакости“ актера те исте природе живота: „Ношени гордошћу својом и туђом /Кроз истакнута питања/Шта беше успех,шта пад?“. Реч је о покушају да се расветле извори „заразе“, која је слику света људи, пчела и мрава учинила тамном и све неподобнијом за равноправан приступ благодетима тог света и његовим божијим добарима, како материјалним и духовним, тако и сазнајним у процесу освајања „неких ствари“, онако како их језиком ироније објашњава аутор у истоименој песми с којом и отвара здање књиге: „Неке ствари /Нећу да ти причам /Јер ти не знаш/ Како оне стоје! /Неке ствари /Нећу да ти кажем /Одувек су /Биле само моје! Зато нека /У мени постоје./Засигуно, И ти имаш нешто /Да ја не знам /Што је само твоје./“. А, те „неке ствари“ су синоним(и) за заразу која је на васцелој планети поделила људе између та два најграничнија чворишта деобе, на оно „само моје“ и на оно „само твоје“. О ћуди те поделе, или деобе, како о том феномену веома надахнуто у свом истоименом роману пише Добрица Ћосић, Светозар Савковић пева у свом првом циклусу насловљеном синтагмом посветног каракатера „Обичним људима, пчелама и мравима“, при чему се метафорички битно ослања на немушти говор пљускања и пенушања воде Ковачице, реке његовог детињства, а с којом се у исто тако немуштом дијалогу језички напиње, не толико да одгонетне, колико сав у настојању да дочара слику „чистилишта“ судбине свог народа, осликане бојама трагова бурне и неретко сурове прошлости, поткрепљене са нијансама тих истих боја понаособ у траговима векова и заносом питања о томе: „Шта је успех, а шта пад?“.

                У анализи ове песмозбирке, физички стиховно размештене на скоро сто страна, колико и броји са текстовима рецензената, а што по тако оствареном броју страна обично одговара остварењу идеала формата песничке књиге, мора се истаћи да је њен аутор посезао за разним облицима начина, форми и операција откривања и преоткривања наратива одређених појава, и њихових одбрана, у којима је драматику њиховог „унутрашњег рада“ дефинисао као опипавање сопственог пулса у мерењу могућности и вештине сопствених процена и закључака, као што је овај из песме „Откривање-преоткривање“, а који гласи: „А, живот пре и /Иза остављамо /Уоквиреним /По сопственом неухвату / Какав је открићем захваћен. /“. И, управо исказ овог закључка нас наводи на промишљање питања, које у истој песми следи: „Ко је савршенији /Изнад или испод /Иза или испред?“. Да ли је савршенство „само ту где јесмо“, док се „забављамо собом“, као волшебним „открићем“ и „градимо и преправљамо недограђени свет по својој вољи“? – питање је, које „тајну књигу“ или „књигу тајни“ Савковићеве поезије не фокусира само на њен наслов, да би те тајне разоткривали и одгонетнули. Следно или неследно време Савковићеве поезије доима се и као захукталост постмодернистичке аванутуре савремене светске поезије која је изложена разним „жанровским“ и да се нашалимо „државним“, и не дај Боже, „срчаним“и „можданим ударима“, и то у смислу што је савремена поезија, обично под тим „ударима“, запетљана и замршена између питања – „шта је твоје, а шта моје“ у њој. А, такво питање се обично, како то и сам Савковић наводи у песми „Следно време“, веома „злокобно надиграва /у људима изнад свега /и у свему разиграном/, док „светом влада људска стега“, додао бих и завист, љубомора и погубност примитивизма и незнања, када „сви људи у безличју /више-мање празно вичу /, а „екстремне се силе гоје / у (апокалиптичком) одјеку твоје-моје, моје-твоје. Али, шта је – ту је, како год мислио песник, или то чинили обични људи, па и читаоци, јер „време тече, сви журимо, ни мисао да се срекне“.

                За крај желим да приметим да песници још увек воле да читају: Иву Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића,Србу Игњатовића, Мирослава Јосића Вишњића,Душана Стојковића, Умберта Ека,Ралета Нишавића, или Николу Страјнића, од којих неке Светозар Савковић директно спомиње и цитира у својим песмама, па су писци можда и због тога „једно недељиво књижевно биће, које залази у свом осипању“, док се „свет у својој природи и лепоти датости упорно суновраћа и стрмоглављује“. Светозар Савковић је заиста упорно, на интелектуално- филозофским таласима, покушао да у овој стихозбирци да одговоре на многа питања, као она о „Бекетовој тишини, Тајни која се ћути, или Овидијском исказу пута и цвасти.“. Али, мора се признати да у поезији, као у другим жанровским опредељењима, нема „добрих“ одговора без „добрих“ питања. А, река Ковачица је сведок, колико је њен песник Светозар Савковић добро питао и добро одговарао у свом „умном певању“, као што то чине и тако певају праве поете, а не њихови изотопи.

PESME O KAFKI

                                                                            PESME O KAFKI

                U časopisu za književnost, umetnost i kulturu NAŠ TRAG, broj 1-2/2016, koji izdaje Društvo Trag iz Velike Plane, sa suizdavačima Bibliotekom Radoje Domanović i Teatrom Vitomir Stefanović Vita iz Velike Plane, a koji je kao glavni i odgovorni urednik uredio Milan R. Simić, objavljen je blok (od  113 do 130 str.) pod nazivom PESME O KAFKI (III), koji je priredio Dušan Stojković, jedan od najistaknutijih savremenih srpskih književnih kritičara, antologičara i teoretičara književnosti. U istom bloku pored dvanest pesnika iz: Poljske (Stanislav Grohovjak (1934-1976), Rafal Vojaček (1945-1971), Adam Zagajevski (1945), Makedonije (Petre Bakevski (1947) i Lidija Dimkovska (1971), Slovačke (Miroslav Bjelik (1949), Crne Gore (Andrija Radulović (1970) i Srbije (Dušan Stojković (1948), Nebojša Vasović (1953), Aleksandar B. Laković (1955), Zvonko Karanović (1959) i Danijela Bogojević (1979), zastupljen je i pesnik ZORAN M. MANDIĆ (1950) sa njegovom poznatom pesmom u prozi, iliti, „malim naslovom“ – KAFKINA FONTANA (na str. 120-121), po kojoj je naslovljen izbor iz Mandićeve poezije, koji su objavile Šumadijske metafore i Centar za kulturu iz Mladenovca nakon što mu je 2012. godine dodeljena prestižna književna nagrada POVELJA KARAĐORĐE, a koji izbor je priredio Dušan Stojković.

ZORAN M. MANDIĆ

KAFKINA FONTANA

(Pričica o paralaksama)

Sve je počelo odjednom. Svet mučenika je izašao iz muzeja na ulicu. Držao se neizboranih delova lica, kao u menjačnici, usredsređen između uloženog i dobijenog znaka nejednakosti. Lakoća jednog, slučajno ostavljenog, kovčega podsećala je na ostatke Kafke. Neki čudesan mir izvirao je iz grimasa metafora neobrazovanih čitalaca. Metafora? Da, metafora. Pod milionima kapi ekstremnih padavina  Kafkin kišobran je izgubio smisao. Proces svake njegove priče ličio je na priču procesa u kome je prepoznavajući oca zaboravio majku. Roman o stubovima kulture narastanja: lišajeva, bradavica i ožiljaka budnih snova. Hladne niti neprevedenog rečnika poezije dubile su rov u zelenom ledu proze s kojom se trebalo suočiti dan posle Kafke. Usred zabune sa prevodima značenja iskrsli su likovi Aćinovih dopisivanja – pisma Kafkinim tekstovima, onako kako to, samo, Aćin ume da pre-radi.

Među svetom na ulici nesnosni glas škripe sfera. Kao u gimnastičkim salama tzv. pozorišta. Sve je počelo odjednom. Izborani delovi lica polusveta nešto su slavili u svom neprovidnom zamku. Na ulici nikome od njih nije smetao kovčeg sa Kafkinim ostacima. Na jednoj klupi, duboko iza, u parku pejsaža crnobele pozadine, Borhes je mučio Sokrata traktatom o Hristovim dilemama. Na mestima, koja je trebalo sugestivnije povezati, Dostojevski bi se pozvao na Kafkino slikarstvo neizboranih delova lica sveta izašlog iz prepariranih senki nedovršene prošlosti.

Iz pravca neprovidnog zamka dopirao je jecaj istorije istorija. Proces plača uvek treba da liči na plač procesa –dodavao bi Aćin u svojim lakim ženskim pričama o teškom kultu strasti. Ljubomore i nepristajanja, čak i u načelu, na deobe i seobe sa kojima je Crnjanski pokorio Itaku, London i Beograd.

Sve se završilo odjednom. Neko nevažno neprimetan sklonio je sa ulice kovčeg sa Kafkinim ostacima. Na istom mestu, po začuđujućem sklanjanju, otvorile su se kaverne Kafkine fontane. 

ПРИКАЗ КЊИГЕ ПРИЧА РАЛЕТА НИШАВИЋА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

                   ПРИКАЗ КЊИГЕ ПРИЧА РАЛЕТА НИШАВИЋА

            У последњем броју 56/2017 часописа за књижевност, уметност и друштвена питања МОНС АУРЕУС, који издаје Народна библиотека Смедерево, а који као главни и одговорни уредник потписује Драган Мрдаковић, објављен је из пера књижевног критичара ЗОРАНА М. МАНДИЋА приказ књиге прича ОПЕТ РАДЕ МРАВИ (Бистрица, Нови Сад, 2016.) истакнутог новосадског писца РАЛЕТА НИШАВИЋА. Мандићев текст је објављен под насловом „Будилничке приче из гротла грознице наопаког времена“.

                 

У истом критичком тексту Мандић истиче да је Рале Нишавић у својој новој књизи прича битно освежио карактер казивања из ракурса раније скрајнутих углова запажања, сагледавања и опипавања пулса бруталне егзистенцијалне грознице обесправљеног и пониженог света. Такве приче, по Мандићевом читалачком и критичком уверењу, недвосмислено личе на „будилнике“ свести и савести сваколиког савременог човечанства, уз напомену, да кроз музику тог „будилника“ Нишавић готово лирски и реторички наглашено, проговара гласом старозаветних пророка, критички проничући у асиметрије сурове и нехумане егзистенцијалне реалности „малих немоћних људи“. У причама о њима Нишавић указује на дубину све раслојенијег и расточенијег друштва двадесет и првог века, из чијег „пакла“ вребају све бројније апокалиптичке опасности по будућност човековог света. На фону те перцепције Нишавић се, у синтагми наслова ове књиге, метафорички послужио моделом сензационалне заједнице мрава, ширећи из те стилске „позајмице“ параболични дух једне тесно здружене заједнице, или еко-колоније у којој понекад равноправно и несебично, у егзистенцијално одрживом режиму, живи и сарађује и по двадесет милиона марљивих и радних јединки. А то је једна од посебно назначених моралних по(р)ука ове књиге и саборног јединства њених језгровитих прича. Отуда и веровање да ова књига може да рачуна на добру комуникацију са читалачком публиком.

                РЕЧ О АУТОРУ КЊИГЕ                            

                Рале Нишавић (1946, Острељ поизнад Бијелог Поља), аутор је више књига песама и прича, а познат је и као састављач, приређивач и уредник више антологија српског и светског песништва. Приредио је и објавио у својој Издавачкој кући Бистрица у Новом Саду изборе из песништва: Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја и других српских песничких великана. Изборе Чика Јове, илити Јована Јовановића Змаја, за најмлађе уредио је и објавио у више издања. Прву песму објавио је у југословенском лист Младост (Београд), а у угледном дечијем листу Новинске куће Дневник (Нови Сад) дуго година радио је као новинар-уредник. За новинарски рад и ауторска остварења добио је престижну награду Јаша Томић. По образовању је професор руског језика и руске књижевности. Од 1993. године оснивач је и власник Издавачке куће Бистрица у Новом Саду, која је до сада објавила преко 1200 наслова из области књижевности. Књиге су му преведене на руски, грчки,словеначки, бугарски... а текстови на мађарски, словачки, румунски, русински, турски, јерменски...  

ПОСЛЕ ДЕСЕТ ГОДИНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОСЛЕ ДЕСЕТ ГОДИНА (2007 - 2017)

Мом брату Душану Мандићу (Бечеј, 28. 07. 1948. - Апатин, 21. 11.2007.)

                Не знам шта да напишем после десет година откако  си се искрао. Откако те још увек чекам да се јавиш, да ме назовеш. Не знам ни како се пише о важном у недостајању, ни како се дописује, па макар  само црном бојом, портрет празнине који сам сачино након четири године од твог одласка. Велико је то незнање. И не само у протицању времена, које се и тако, као малтер, осипа, са имагинарних фасада, само по себи. Али у овом тексту најмање речи треба да буде о времену. Као категорији и његовом рачуну у сабирању и бележењу. О језику његовог немоћног оквира да нас убеди о постојању смисла. О граници с које се вечно гледа испред и иза. Као у оном филму о тренутку престанка лета, метком или клетвом погођених, белоглавих орлова. Ово није ни „мали есеј“ о белоглавим орловима. Ово је нешто сасвим засебно. Засебност с којом те, сваким тренутком сећања, одликујем, као орденом, који никада, ни једно време, ни један простор, ни један белоглави орао, неће угледати на свом реверу. Замолио бих те да ми не узвраћаш причом о мом емоционалном претеривању. Да ме не критикујеш у мојим „малим насловима“, који су ти годили, као каква, духовна масажа на, рецимо, месту убода осе, на сваком месту с ког си се удаљавао због патетичних слаткоречивости других. Због неискрености оних који, као саветници Јуде, више ни сами себе не цене. Нису хтеле да те, те отрцане креатуре, бирају за непоколебљивог часног бирача, да их не би, по том, похапсио. Онако јадне и огрезле у греховима до гуше. И да их не би тако морално незреле и извитоперене срушио на поправном испиту зрелости. И упутио у домове старих и народне кухиње да гуле кромпир, цепају дрва и перу подове.

                Хвала ти што си био. Хвала ти на оригиналности с којом си увек бранио и одбранио своју реченицу, критичку  причу и свој надасве оригиналан аутономан став. Хвала ти што си попут врхунског сликара обоијо својим умним бојама моје детињство, а нарочито гимназијске дане. И што си био онај метафорички брод "ледоломац" и за ког сам безбрижно ходао и на најзамрзнутијим рекама живота, грабећи тако у будућност. И што још увек јеси чак и за оне који су у великој паници од страха да ћеш се вратити. Хвала ти што си и данас, после десет година, ту.  

ГНОМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГНОМ

Човек у облику честице

изашао је из моје свести

док сам га оком пратио како час

настаје час нестаје

његов облик у врту

Он ми је на неком језику

који сам разумео

испричао

како претура по мом памћењу

по књигама које је годинама скупљао

мој отац

Причао је о честици у коју се сакрио од

мог оца

иако је овај знао где се крије и где

нестају његове драгоцене књиге

Патуљак се удаљио

док сам замишљао наслове важних

очевих књига

Можда се и окренуо

док сам га непажљиво испуштао из

погледа

Изгледа да је то било довољно уљезу

да се безбедно врати у моје памћење и

настави у њему са читањем

очевих књига     

ВОДЕНО ОГЛЕДАЛО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВОДЕНО ОГЛЕДАЛО

                Водено огледало је једна од најупечатљивијих божијих икона настала у процесу стварања природе на ком се огледају откривене и неоткривене звезде и анђели чувари, штитоноше и хранитељи, а међу њима и старогрчки Бог среће Каирос. Океани, мора, реке и потоци су чудесне подлоге које својим хумусом хране водена огледала и радосне игре њихових одраза. Њихово време никада не пролази, као што то чини човеково у својим појединачностима. Зато у сваком сусрету с њима треба бити опрезан, јер од усијаних импресија које зрачи грозница неопрезности свако посматрачево око може да ослепи.Зато је у таквим тренуцима увек боље двоумити се него повлачити погрешан потез.

Водена огледала су велики трезори, ризнице и музеји тајни без којих би свет трагично личио на сиву и неосветљену пустињу прекривену сузама звезда и анђела. А, међу тим тајнама сакривена је једна верзија књиге о постању горњих и доњих светова и њихових трагова, за којима човек непрестано жуди. И машта, како на јави, тако и у сну.

Ипак, има и оних, који верују, да водена огледала, без опрезности човековог радозналог посматрачког ока, личе, и своде се, на празне градске послуге, кантине, или трафике. Зато, само Бог зна на шта је мислио када је у скицен блоку своје „затворене књиге стварања“ нацртао ликове водених огледала.         

DEPO

ZORAN M. MANDIĆ

DEPO

                Depo je mesto, uz apstrahovanje svih drugih sinonima i izvedenih značenja te imenice (spremište, garaža, stovarište,magazin, skladište, magacin, remiza, čuvalište, ostava, komora, odlagalište, špajz, pohranilište, hangar, čuvalište, pristanište, slagalište, magaza, spremnik, kolnica, repozitorij…), na kome se nešto, poput uspomena, pažljivo zavodi, ostavlja i zaštićuje, kako za sadašnje, tako i za prošle i buduće vremenske intervale. Ta zaštitnička želja je posledica “računanja” sa potrebama, koje mogu da iskrsnu, a za koje je neophodno priložiti dokaze i argumente.Da li je onda ispravnije reći da je depo mesto čuvanja dokaza – dokaznarnica i argumenata – argumentarnica, ili, pak uspomena – uspomenarnica? U kreiranju odgovora na to složeno pitanje neosporno bi mogli da se uključe i lingvisti, filolozi i semiolozi, iliti semiotičari, kao pomoć za etabliranje “uže” ili “šire” formalizacije značenja te imenice.

                Ne treba u takvom jezičkom poslu smetnuti s uma da su i neki poznati pisci, naročito pesnici, pre digitalne epohe, imali svoje depoe u koje su pohranjivali građu, kojom bi se, posle njih, služili njihovi eventualni budući biografi. Tu građu činili su: primerci njihovih objavljenih dela, zatim, rukopisi, fotografije,fotokopije, faksimili, autobiografske beleške, dnevnički zapisi, prepiske, testamenti i raznorazni izvodi i spisi iz imovinsko-pravnih i drugih ličnih dokumenata. Svaki od fizičkih  delova te građe, sa brojnim ličnim predmetima (odlikovanjima, ordenima, nagradama, pisaćim mašinama, lulama, muštiklama i drugim pušačkim alatkama, mastionicama, upijačima mastila, radnim stolovima i stolicama na kojima su sedeli za vreme pisanja) nosio je u sebi neku od važnih tajni. Međutim, depoi u današnjem digitalnom vremenu sve više i više bukvalno izlaze iz mode, ali ne da bi se zatro njihov trag, već da bi se bez velike buke preselili u svoje elektronske verzije, a prostori depoa naselili nekim drugim likovima stanara i podstanara. Na ovakvu promenu, ili, pak njenu dijagnozu neki od književnih velikana bi sa ironičnim izrazima zadovoljstva rekli: “Da, to je trebalo tako da se desi, jer za pisca je najbolje da se sve uništi posle njegove smrti”.   

ОДГОВОР

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОДГОВОР

Не могу да одговарам на

писма која не очекујем

Она стижу из мрака

избледела

беља од руке која је

тетовирала њихову пут

Не могу да се рукујем

са рукама које не срећу

моје руке

а имале су срећу да се не

сретну   

ОБЕЋАНА ЉУБАВНА ПЕСМА

                                Слика украјинског сликара Едварда Белиског

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОБЕЋАНА ЉУБАВНА ПЕСМА

Не заборављам оно што обећах

Јер шта бих са обећаним у

Тмини која би ме стално престрого

Подсећала на то обећање и

Волим што сам обећао да ћу написати

Љубавну песму обећану као

Крштење оног што се осећа

Засвагда у себи што може да се

Разуме како у заносу тако и у

Прекору испуњења тог обећања

Између та два заветна имена

Заноса и прекора моје обећање

Стиснуто у сопственим раљама оног

Изнутра кренуло је да ми

Помогне да ме избави спасењем

Од прекрштавања крштеног

Зато сам устао са засуканим рукавима

На белој кошуљи да браним прекор од

Заноса и невере и од оних који би да

Преврћу по мојој обећаној песми

Да риљају земљу у њој у

Земљи њеној да шенлуче као у

Наводном трагању за римом а да се те

Убоге незналице

Никада не (до)сете да је рима

Једна од оних измишљотина

Због којих је љубав оболела од

Високог притиска у сваком свом суду

Прикаченом на њено нежно

Разборито срце

Зато сам са засуканим рукавима

На белој кошуљи одлучио да

Браним и одбраним то притиснуто срце

Од некрштених мешетарења њених

Римоловаца  и да са

Пуном поетичком одговорношћу

Обећану љубавну песму прогласим

Написаном

КОМЕНТАР

Знам да да ће они, увек неки читаоци, међу првима, наступити са мишљењем да је ова наводно проглашена написаном песма – неразумљива, да јој недостаје љубавни „пламен“, или, колико-толико нека од његових ватрица, које би распламсале игру разумевања смештеног између „бокова“  метафоре означене именом –рима. Али, како то повезати са разумевањем поезије, која није фабулозна као проза и нема, нити право, нити снагу да се тако искакајуће поноша. Кључ је, како би то неко од старогрчких лиричара рекао, у недокучивом говору срца. У импулсима трептаја без којих љубав не постоји чак ни као мисаона именица. 

МОГУ И ДА НЕ МОГУ

Зоран М. Мандић и Мића Јокић у Дунавској улици у Новом Саду, 6.11.2017.године

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОГУ И ДА НЕ МОГУ

Могу и да не могу ја

Оно што ме је сваки пут

Започињало изнова као какав

Акварел (у)рађен са са тврдом или

Тешком водом

Могу да не могу

Да се одупирем себи

Да с непоштовањем одбијем

Своје молбе себи

Да будем својеглав

Својеглавији од црвене линије

Која се не прелази ни када се

Случајно нагази у некаквој журби

У потрази за другим начином

За другим лицем лица

За другим стањем стања

А песник би вероватно приупитао

Да ли не можеш да и можеш

Ти који сам себе изазиваш

У моћи немоћи и немоћи моћи

Да ли ти то постојиш или се

Непристојно играш са својим

непостојањем

ОДБРАНА ИЗБОРА

Зоран М. Мандић, Јован Зивлак и академик Никола Милошевић некада у Београду

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОДБРАНА ИЗБОРА

Знам како бих поново

На којој станици сачекао воз

Укрцао се 

Махао кроз прозор

Онима који ме нису испратили

Који ме никад неће дочекати

Знам да не смем поново

Погрешити

Јер како онда да одбраним

Избор

Како да се истргнем из загрљаја

Омче од промашаја

Како да се преправим

Када то не иде на брзину

Када не могу сам себе да

Усмртим и оживим

Како да сачувам кофер са оделом

У које треба да ме обуче мртвозорник

И колико те речи како у нашем језику

Јесам ли спреман пита ме публика

Која нема примедби на себе

Да ли сам спреман питам се и ја

Док улећем у тај Харонов воз

Спреман и неспреман

Неспреман и спреман

Боже ко ме је то послао

На поправни испит

Из одбране избора

ПЕСМА О ПОБЕДНИКУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА О ПОБЕДНИКУ

Песма о победнику се не пише

Она може да не постоји у облику песме

Она је у најужој вези са оним реченицама

које ратују

Победа није кад победиш стварност

Победа је кад не дозволиш стварности да те

порази

На грдним мукама победник одрађује

мисаоност песме

о себи

Таква песма може да не постоји у облику песме

У њој је као у стомаку вулкана све у знаку

усијања и

вртоглаве игре са ватром

која може да не гори а ипак да буде ватра   

ПОЕЗИЈА У СЛАВУ ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ИЛИТИ ОДГОВОР 20. ВЕКУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

          ПОЕЗИЈА У СЛАВУ ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

                              ИЛИТИ ОДГОВОР 20. ВЕКУ

(Душан Опачић: ПОЕЗИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ, Друштво за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац, 2017.)

                Антологије су одувек, дакле од својих почетака, планирања, настајања и развијања, биле места за проглашавање одређених мишљења, предлога и погледа, а све то у склопу уређивања и надградње система вредности. Таква „места“ лавирају између њихових заменичких, па и метафоричких, одредница „трона“ и „олтара“ у смислу разумевања мотивације и аргументације у процесу издвајања и разликовања делова материје која се анализира и промовише. Сличну, ако не и исту, судбину дели и антологија ПОЕЗИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ (167. стр.), коју је приредио ДУШАН ОПАЧИЋ (1977, Београд), познати београдски новинар и песник.Реч је о антологијском здању у коме су се нашле песме тридесет и једног у свету познатих песника рођених између 1823. И 1913. године: Петефи Шандор (1823-1849), Коста Абрашевић (1879-1898), Сезар Ваљехо (1892- 1938), Владимир Владимирович Мајаковски (1893-1930), Николас Гиљен (1902-1989), Пјер Паоло Пазолини (1922-1975), Антонио Агостино Нето (1922-1979), Бертолт Брехт (1898-1956), Оскар Давичо (1909.1989), Пабло Неруда (1904-1973), Пол Елијар (1895-1952), Аугуст Цесарец (1893-1943), Љубица Ивошевић Димитрова (1880-1933), Манолас Анагностакис (1925-2005), Александар Александрович Блок (1880-1921), Рафаел Алберти (1902-1999), Тасос Ливадитис (1922-1988), Луј Арагон (1897-1982), Назим Никмет (1902-1964), Стивен Спендер (1909-1995), Ерих Фрид (1921-1988), Махмуд Дарвиш (1941-2008), Јозеф Хора (1891-1945), Леонид Николајевич Мартинов (1905-1980), Чедомир Миндеровић (1912-1966), Петар Безруч (1867-19589, Николај Вапцаров (1909-1942), Жак Превер (1900-1977), Тин Ујевић (1891-1955) и Иван Горан Ковачић (1913-1943). Застпљеним песницима, међу којима су: три Руса, двоје Срба, један Перуанац, један Мађар, два Италијана, један Анголац, један Немац, један Јевреј, један Чилеанац, три Француза, три Хрвата, два Грка, један Енглез, један Аустријанац, један Палестинац, два Чеха, један Турчин, један Бугарин и један Југословен, објављена је по једна, две или три песме, док је Кости Абрашевићу објављено пет песама.

                Антологија се отвара мишљењем словеначког песника Срећка Ковосела (1904-1926), који је записао да је: „Капитализам створио нову богату културу, и тиме је класна борба престала да буде само политичка и социјална. Морала је да се пребаци и на подручје културе.“, које је њен приређивач Душан Опачић, у извесном смислу, апострофирао као мото. У предговору, написаном у веома ефектно изведеној краћој форми, који такође потписује Душан Опачић, наведено је да је антологија „одговор двадесетом веку“, односно „ веку иза нас, пуном искушења, можда и најкрвавијем у историји човечанства, овенчаном са два светска рата и безброј локалних; веку у коме је живот човека јако мало вредео, осенчен сивилом депресије, океан из кога су на површину испливале најгоре пошасти.“. И управо, наспрам таквих појава изнедрили су се несалонски песници неучаурени у затворене кругове, опсесије и преокупације „чистом уметношћу“, који су својом поезијом, илити „поезијом револуције“ дали несумњиво оригиналан и јасан одговор: ропству, ратовима, крвопролићима, кризама и успону капитализма, који је као неправедан друштвено-политички систем и друштвени процес „проузроковао сурове и трагичне друштвене последице“. У свом предговору приређивач прецизно истиче да је овако формулисан песнички одговор био „вера, али и борба за неки праведнији свет“, свет једнакости и заштите људских права и слобода, „за свет истине“.  „Одговоре су нам дали, каже Д. Опачић, и на борбу позивали сви они песници који су се у својим стиховима сугестивно обраћали обичном човеку, обесправљеном раднику, сиромашном сељаку, потлаченим и поробљеним“.  Ти песници се неумитно могу прогласити и сврстати међу социјалне, револуционарне и ангажоване. И, као што сам навео у овом осврту, то су били песници који су се јавили диљем света и из многих његових земаља, из: Русије, Чилеа, Перуа, Палестине, Анголе, Турске, Италије, Француске, Југославије..., а велика Октобарска револуција (1917), као и стварање прве државе пролетеријата и владавине социјализма СССР, дали су им велику наду у боље сутра, као и позив на борбу за права и слободу потлаченог човека. Приређивач истиче, да је током рада на овој антологији, која је објављена у години у којој се слави стогодишњица велике Октобарске револуције, наишао на многе песнике који су се јавно изјашњавали као комунисти, левичари и заговарали тај нови и бољи свет. По његовим речима, ова антологија је замишљена као истраживачки покушај, и пројекат, са идејом „да се сви великани социјалне и револуционарне поезије, по мени на челу са Владимиром Владимировичем Мајаковским, окупе и нађу на једном месту, на „трону“, или „олтару“ једне књиге, без обзира из које земље или са ког континента потичу, и ком књижевном програму или правцу формално припадају. У складу са изреченим, мишљења сам да се нит тзв. „револуционарне поезије“ никада није ни прекидала и да се њен пламен проширио и шири диљем света као одржива и неугасива енергија одбране од политичке, расне и економске дискриминације.

                Занимљивост ове антологије је ситуирана и у податку што она започиње навођењем 74 реда или стиха песме ИНТЕРНАЦИОНАЛА, као и њеног краћег историјата или биографије, а у којој стоји да је: „Интернационала (franc. L Internationale) свечана песма и химна светског пролетеријата за коју је оргиналне речи (на фрнцуском) написао 1870. године Ежен Потје (1816-1887), члан Париске комуне, док је 1888. године  Пјер Дегејтер (1848-1932) написао музику за песму, која је те исте године први пут изведена на прослави социјалистичког удружења новинара у Лиону (Француска), а од када се шири и пева међу француским радницима, док 1899. године постаје химна француских социјалиста. Интернационала је постала химна међународнод револуционарног социјалистичког покрета и преведена је на преко 90. језика.

                За крај ваља посебно и наглашено истаћи да је ова антологија добродошла у свету у коме за „добробит“ појединачног капитала и богатства несумњиво опет влада мањина над већином, јер песме из њеног садржаја недвосмислено указује на неопходност борбе против насиља свеколиког једноумља. За ову антологију се, уз све изречене похвале, може се рећи да је врхунски прегледно урађена.

ПРИЧАЛО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРИЧАЛО

            Причало је заклети поштовалац језика. Не узмиче ни пред препрекама у њему. Његови скокови са једног на други крај мисли збуњују и најцењеније матафизичаре. Оно углавном прича о себи да би тајне о другима учинило доступним само њима. Заробљеним у телу ума. У његовом сулудом зависништву од хране и такмичења са стварима које једна другу избацују из употребе. Онако како памћење заобилази терористичке упаде бројки и снимке ведрине. Слика. Фраза које запомажу у његовим устима. Молећиво искајући привилегије за спас душе језика. Зарозаног у патетику глагољивих наступа. Онако како романи руже логику догађаја. Натоварених џаковима измишљених обрта. У снази осећања. У осећањима вере. Пред вратима иза којих се не зна шта је. Ко улази у оно из чега нема повратка. Нити језиком нити другим моћима савршенства.

                Стално је у опреци са свим што личи на поруку. На замршена објашњења јасног. Јаснијег чак и од симбола који у језику тргује са постоља својих прљавих тезги. Превара, привида и преметања.

                Неуморан је у стрпљењу других. Воли све који га служе својим слушањем. Који не дирају његове размахе. У размахнутост убеђивања.У оно што Ниче зове протицањем у незнању, а Кјеркегор путовањем кроз пустиње неозначивог. У речима о греху не воли поставке безгрешника. Њихове филозофске флоскуле на чију отрцаност наваљује огромне пирамидалне блокове неоткривених грађевина. Садашњег у прошлом. Оног што своју непоновљивост увек дугује времену. Које се попут жене неуморно, дању и ноћу, пресвлачи из једног у други сумњиви веш природе. У њену неутаживу потребу да битише животом маске. Без бора затегнутих у непроводност свог мистериозног лица.

                Причало је тужни херој речи. Које међу све бројнијим приказама вируса, и бактерија све више и више дишу на сламку. Тихо певају ненаписане песме. И  не дају се храни да их потчини до последњег залогаја. У музеју сензација причало је био (и остаће) највећи скупљач космичке прашине. Бог ће једном и њу отрести са његових рамена. Али, да ли ће нам и онда бити толико стало до тајне. Нејезика који нема куд из језика.