18. април 2017.

СВОЂЕЊЕ САЗНАЊА НА ЗВУК И СЛИКУ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

СВОЂЕЊЕ САЗНАЊА НА АУРЕ ЗВУКА И СЛИКЕ

(Петар Жебељан: ФЛОРЕ И ФАУНИ, Удружење књижевника Србије, Београд, 2015.)

         Ево једног малог прилога за размишљање у пољу гледања, читања, замишљања, виђена и поетског експонирања (не)видљивог света флоре и фауне, а повод је нова песничка књига песама “Флоре и фауни” Петра Жебељана (Перлез, 1939). Фокуси, на које нас аутор упућује кроз око унутрашњих наслова “примера и актера” овог асоцијативног песничког здања, представљају офантастичене метафоре, које праве песнике остављају без даха док се пишући муче са изазовима мистерија и хистерија израза које служе. Зато се с правом може, како то у поговору примећује Радивој Констатиновић, потврдити да је Жебељан изнедрио, саставио, или здружио песаме, које подсећају на римске камеје”, а у којим “дрвеће и биље имају душу као код старих Грка, који су веровали да сваки грм има божанство”. Уз важну напомену да је“Њу”- Песму тешко преварити, безобзира на њен женски сензибилитет, који увек хоће у висину неослобођен од лепоте прича о: сањарењу, пролазности, растакању, прождирању, сумњи, кукавичлуку и низању утисака и спознаја. А, кроз све те путеве и странпутице речи Жебељанових песама боре се за свој аутентични лирски кредибилитет, сводећи, при том, сазнање насуптилну ауру  звука. О овој “борби” лепо је писао Недељко Богдановић у својим “Изнудицама” наводећи “да онај који их буде читао избећи ће недоумице, уколико не буде одвећ горд, ако схвати да је смисао у мислима, и да је кретање одгонетање истина које су већ други именовали. Зато и треба послушати песнички савет Недељка Богдановићада “треба учити од птица – које одлећу са места само да би стигле на ново место од росе (која испуњена топлим зраком вунечивим) најаче сја у тренутку када је највише изложена умирању од трава које кад завену миришу понајбоље, од воде која се мири с тим да тече само наниже, а хоће ли навише мора се предати испаравању, бити нешто друго, бити облак најчешће, који и не зна да крије дугу, све док му се сунце не јави сап раве стране.”. Жебељанове песме у зоо парку и њиховој ботаничкој башти лепо насловљене именом “Флоре и фауни” крију одговоре које читаоци могу пронаћи док у њему чекају да се нешто догоди у њиховим животима, било као опомена, било као узор веровања у све што је Бог начинио од својих најбољих идеја, као и наду “да ће човек једном престати својом руком да убрзава нестанак” (из песме Кукута) тих начињења. Зато се и за ову поезију може рећи да личи на имагинарно место у чијим оставама и шкрињама Бог чува залихе смисла и тајне снова у којима песници често неодговорно прљавим ципелама газе лепоту лишћа и невиност грехова. Написати песме о: багремовима, врбама, гавезу, детелини, коприви, или бубамари, ласти, ждралу, лептиру и мраву, прави је подвиг, па је зато она увек виша и више од песника и стрпљења руке која извршава његове, понекад и шашаве, налоге. Отуда и право језика да се отима из безданих мучионица клишеа и изанђалих парадигми на којима, већ јако уморни, марширају свеци глагола и придева. А, они су одавно у свађи с именицама и безнађима речника, који све више личе на каталоге кафанских мениа фотографије из смешни (у)споменара. Зато, што пре, треба одлепршати у године остављене на трошним праговима будућности. Међу звери усуда које се, у лову на сенке, истичу својим зверствима и злочинствима. Поезија је порота која одавно не сарађује са земаљским тужилиштвима, полицијама и судовима. У многоме је остала без храбрости.