ЗОРАН М. МАНДИЋ
СВОЂЕЊЕ САЗНАЊА НА АУРЕ ЗВУКА И СЛИКЕ
(Петар Жебељан: ФЛОРЕ И ФАУНИ, Удружење књижевника Србије,
Београд, 2015.)
Ево једног малог прилога за
размишљање у пољу гледања, читања, замишљања, виђена и поетског експонирања (не)видљивог
света флоре и фауне, а повод је нова песничка књига песама “Флоре и фауни”
Петра Жебељана (Перлез, 1939). Фокуси, на које нас аутор упућује кроз око
унутрашњих наслова “примера и актера” овог асоцијативног песничког здања,
представљају офантастичене метафоре, које праве песнике остављају без даха док
се пишући муче са изазовима мистерија и хистерија израза које служе. Зато се с
правом може, како то у поговору примећује Радивој Констатиновић, потврдити да
је Жебељан изнедрио, саставио, или здружио песаме, које подсећају на римске
камеје”, а у којим “дрвеће и биље имају душу као код старих Грка, који су
веровали да сваки грм има божанство”. Уз важну напомену да је“Њу”- Песму тешко
преварити, безобзира на њен женски сензибилитет, који увек хоће у висину
неослобођен од лепоте прича о: сањарењу, пролазности, растакању, прождирању,
сумњи, кукавичлуку и низању утисака и спознаја. А, кроз све те путеве и
странпутице речи Жебељанових песама боре се за свој аутентични лирски кредибилитет, сводећи, при том, сазнање насуптилну ауру звука. О овој
“борби” лепо је писао Недељко Богдановић у својим “Изнудицама” наводећи “да
онај који их буде читао избећи ће недоумице, уколико не буде одвећ горд, ако схвати
да је смисао у мислима, и да је кретање одгонетање истина које су већ други
именовали. Зато и треба послушати песнички савет Недељка Богдановићада “треба
учити од птица – које одлећу са места само да би стигле на ново место од росе
(која испуњена топлим зраком вунечивим) најаче сја у тренутку када је највише изложена
умирању од трава које кад завену миришу понајбоље, од воде која се мири с тим
да тече само наниже, а хоће ли навише мора се предати испаравању, бити нешто
друго, бити облак најчешће, који и не зна да крије дугу, све док му се сунце не
јави сап раве стране.”. Жебељанове песме у зоо парку и њиховој ботаничкој башти лепо насловљене именом “Флоре и фауни” крију
одговоре које читаоци могу пронаћи док у њему чекају да се нешто догоди у
њиховим животима, било као опомена, било као узор веровања у све што је Бог
начинио од својих најбољих идеја, као и наду “да ће човек једном престати
својом руком да убрзава нестанак” (из песме Кукута) тих начињења. Зато се и за
ову поезију може рећи да личи на имагинарно место у чијим оставама и шкрињама
Бог чува залихе смисла и тајне снова у којима песници често неодговорно прљавим
ципелама газе лепоту лишћа и невиност грехова. Написати песме о: багремовима, врбама,
гавезу, детелини, коприви, или бубамари, ласти, ждралу, лептиру и мраву, прави
је подвиг, па је зато она увек виша и више од песника и стрпљења руке која извршава његове,
понекад и шашаве, налоге. Отуда и право језика да се отима из безданих
мучионица клишеа и изанђалих парадигми на којима, већ јако уморни, марширају свеци глагола и придева.
А, они су одавно у свађи с именицама и безнађима речника, који све више личе
на каталоге кафанских мениа фотографије из смешни (у)споменара. Зато, што пре, треба одлепршати у године остављене
на трошним праговима будућности. Међу звери усуда које се, у лову на сенке,
истичу својим зверствима и злочинствима. Поезија је порота која одавно не
сарађује са земаљским тужилиштвима, полицијама и судовима. У многоме је остала без храбрости.
Нема коментара:
Постави коментар