ЗОРАН М. МАНДИЋ
Ристо Василевски: ОТИСЦИ СВЕСНОГ, филозофеме,
анотације, цртице, Арка, Смедерево (извршни издавач), Матица македонска,
Скопље, Ободско слово, Подгорица, Херцеговина, Требиње, Штампар Макарије,
Београд и NewPress, Смедерево, 2016.
Читање књига Риста Василевског (1943) нарасло је до мере озбиљног суочавања са
карактерима и карактеристикама наслова једног замашног опуса у коме са
билансима и балансима различитих жанровских опсервација, па и и чврстих
ауторских определења, врве гласови поезије у сазвучју са комплексним
дистонацијама: тематски разуђених паракопа, разнотоних анотација, језичких
утегнутих афоризма и свих осталих захвата уз помоћ којих је њихов аутор, као
песник, преводилац, антологичар, есејиста, издавач и књижевни критичар по
потреби, градио оригиинал свог аутентичног реномеа, па и овоземаљског
стваралачког и академијског алибиа. И све то међу све вишим и агресивнијим
таласима дигиталне андроид епохе са сасвим другачијим начинима сумирања
персоналитета појединачних резултата у односу на „класичне“ у многоме
превазиђене литерарне и књижевне кодификације, поређења и вредновања изабраних
примера у фокусу промишљања генетика различитих фигура феноменологије.. Бројни
захтеви, које покренута производња изабраних дела Р. Василевског, поставља у
читалачком пољу, уочљиви су и у њеном седмом тому: филозофема, анотација и
цртица, објављеном под заједничким насловом ОТИСЦИ СВЕСНОГ и то под
одређеним „притиском“ своојеврсног „упутства за читање“ у којем се аутор излаже
ризику самоиницијалног обликовања лика читалачког разумевања апострофирањем
филозофске флоскуле, која гласи: „Не треба тражити себе у другима. Треба
пронаћи друге у себи.“. Негде при крају овог тома ово „упутство“ настоји да се
раздужи терета филозофских и филозофемичних хипотека речима да: „Не треба
волети само себе, већ да треба волети друге, на начин да заволе све остале,“.
Сучељавање мисли из ова два цитата читаоца могу да одведу у неколико праваца
разумевања „отисака“ као трагова који имају своје локаторе и линкове са фемама
као „тајним језичким и семантичким организацијама“ разнородних филозофских
поставки, које се баве многим изборима, дефиницијама и супростављањима
интродукцијама вибрација и пулсација унутрашњих гласова. Овом књигом Василевски
у извесном смислу тумачи своју поезију, као рекет “око бачене кости око које се
често окупи чопор паса“, при чему за разлику од људи, рекло би се читалаца, они
никада себе не повреде толико да се више никада не окупе, чак ни око нечег
много већег и важнијег“. У тој намери он и истиче у „напомени аутора“ да је
„свака филозофема, анотација, афоризам или цртица комад глине који у сваком
тренутку може добити нови –бољи или лиошији – облик, као што и сваки
драгуљ сваким новим брушењем може добити лепши или ружнији изглед, а с тим већу
или мању вредност“. Да ли се то истицање уплиће у послове ДНК анализе његове
есејморфне поезије, нарочито у „огледалима“ из песмозбирки „Давање облика“,
„Листање времена“ или „Играње главом“, или је у питању „искушење“ са путовања
од „нултог“ до „свесног“ времена у чијим „ботаничким баштама“ језика расту
експерименти свести, која управља човековим животом, здрављем и успехом?
У тим „опитима“ веома је важно за сваког озбиљног писца да у својој литератури
истражује како то ради и функционише људски ум. И шта је то што усмерава и
дефинише нивое тела текста, као и његову жанровску чистоту? И осећајност.
У својим“Отисцима
свесног“ Р. Василевски уз помоћ комбиноване језичке технике промишља
досеге свесног кроз категорије аналитичности, рационалности и критичког става.
Размишљајући о вредностима овог наслова сетио сам да је у поговору књиге огледа
Биће, смисао звезде њен аутор Зоран Видојевић записао: „Веома давно постављено
ми је питање: „Чега има у књигама?“. Било је обојено ироничном шалом човека
кога су, очито, оне одбијале. Привлачило га је, како се међу људима те врсте
обично каже – „живот“. Не знам шта су они подразумевали под том тешком и
неухватљивом речју. Но, тврдо сам веровао да се у њиховом видокругу живот
сводио на празнину која се попуњавала лажном изворношћу паланачког духа. Био
сам, ипак, престрог у том свом ставу интелектуалистичког презира, јер велико је
сиромаштво бити само човек књиге. А, још веће бити човек без књиге и мимо
књиге. Нити сав живот стаје у књиге, нити књиге као такве доносе усахнуће
живота. Вредна књига је овлапоћење духа. А, људског живота нема без његове
духовне стране и дубине“. Зато се ОТИСЦИ СВЕСНОГ Р. Василевског могу
означити као вредна књига, која проноси дух свог аутора на интелектуалистичком
путовању од „нултог“ до „свесног времена“. И тако је треба читати. И као
препоруку другим читаоцима.
Нема коментара:
Постави коментар